BIO je pesnik toliko tanane strukture da je mogao da vidi generacijama ispred. Slike iskrsle iz podsvesnog života slikale su budućnost. Njegov život. I smrt. Veličanstvenu zbirku poezije nazvao je "Utopljene duše". Sedam godina kasnije Vladislav Petković Dis utopio se u Jonskom moru.
Baš kao što je spevao: "Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka, da odnesem sve što imam u dubinu u duboku..."
Zla kob pratila je njegov život od početka. U Zablaću, kod Čačka, gde je rođen, gledao je kako mu braća i sestre redom umiru. Od dvanaestoro sestara i braće, njih osmoro nije stiglo da pođe u školu.
Nesrećne godine ratovanja nesreću su uvećale. Kao i hiljade drugih srpskih vojnika, krenuo je sa srpskom vojskom preko Albanije, na Krf. Bio je ratni izveštač. Ali, načet tuberkulozom stigao je kao izbeglica u Francusku. Odatle, mučen brigama o svojoj porodici koju je ostavio u Čačku u krajnjem siromaštvu, piše pisma. Bio je sam, ćutljiv i zamišljen sve vreme. Kada je govorio bile su to misli o svojoj porodici. Bio je siromašan, bolestan i očajan.
A ONDA je u jesen 1916. godine dobio pismo od svoje voljene žene Hristine koja ga obaveštava da nije primila novac koji je poslao. Bio je izgubljen. Njegova žena i deca su gladovali u Srbiji, a on nije mogao da im pomogne. Da je bar bio sa njima - bilo bi mu lakše. Da je bar mogao da nađe "prijatelja" i dođe do svog novca.
To mu je bila misao koja ga je ukrcala na brod za Krf. Jer na Krfu je njegov "prijatelj" trošio njegov novac po kafanama. Novac koji je značio spas za Disovu porodicu, a koji je trebalo da se šalje u Srbiju. Pre nego što se ukrcao na brod, u marseljskoj luci, napisao je ženi pismo:
"Putujem danas. Da se oprostimo... Ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima."
Kao da je osetio smrt. U toj majskoj zori nemačka podmornica pogodila je brod "Iliriju". Brod je polako tonuo, a Dis se, svedočili su kasnije preživeli, meću poslednjima ukrcao u čamac. Prvo su išle žene i deca, pa stari.
Dva dana kasnije izvučeno je telo velikog srpskog pesnika. U džepovima su mu nađeni naočari i drahma i po. Telo je vraćeno nazad, u plavu grobnicu.
Književnik dr Miloš Đorić ostavio je zabelešku: "Nikada neću zaboraviti trenutak rastanka sa Disom, mojim Disom pretplaćenim na muke i patnje. Pre ulaska u lađu i puta na Krf, svratili smo u malu obalsku kafanicu `Gabinus`, seli smo za sto i popili po čašu malage. Jako vino prijalo je kao mleko, pa popismo još po jednu čašu. Za njegov srećan put i moj ostanak. Izljubismo se i Dis ode... Vukao ga đavo da ode, umesto da ostane."
A Nikola Trajković, mladi poeta, koji je uz Disa bio za vreme oporavka, zapisao je: "Svima je bio simpatičan, svi su ga voleli, naročito žene. Osećalo se, čini se, da on mnogo pati i čezne za svojom porodicom. Verovatno da je tih dana i napisao ona divna pisma u stihovima, koja nikad nisu upućena onome kome su namenjena: „Ne javlja mi se, a ima kad... Sem, ako ne spava, ako ne diše.“
Kada se rat završio, njegova žena Hristina smatrala je da kao žena srpskog pesnika i kurira Ministarstva prosvete ima pravo na penziju. I dok je čekala da se molbi udovolji, zadesila ju je nova tragedija. Njihova ćerka Gordana umrla je od opekotina u požaru izazavanom nesrećnim okolnostima. Novi udarac sudbine usledio je godinama kasnije. Njihov sin Mutimir nestao je bez traga kao pripadnik jedinica Draže Mihailovića. Žena čije je srce prepuklo tri puta, poživela je sama još nekoliko godina dok se nije upokojila u miru i sreći što će otići svojoj nebeskoj porodici.
Od Disa naciji su ostale dve veličanstvene zbrike poezija i u njima antologijske pesme "Tamniva", "Nirvana" i "Možda spava".
Da je poživeo, srpsko pesničko nasleđe bilo bi bogatije.
Ali, nije stigao da napiše više. Pesnik koji je prešao Albaniju, preživeo glad, nesreću, metke i rat, utopio se u Jonskom moru.
Imao je 37 godina. Utopljena duša. Valjda spava sa očima iznad svakog zla.



(NE)KRITIČKI

KNjIGU "Utopljene duše", Dis je štampao o svom trošku. Tada najuticajniji kritičar Jovan Skerlić govorio je za Disovu poeziju da "jeste neuka i gruba imitacija". Antologija srpske poezije danas je nezamisliva bez poezije Vladislava Petkovića Disa.


MESEČAR
O SVOM kolegi Antun Gustav Matoš zapisao je: "Kao mjesečar lutaše Dis beogradskim ulicama sa šeširom vječno u ruci. Sa crnom, kovrdžavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka, zabavljajući nas svojim nervoznim ekscentričnostima, smijući se kao dobar, vrlo dobar dečko svim našim dosjetkama na njegov račun. Dobivši nekakvo učiteljsko mjesto negdje blizu Rumunjske, reče nam, došavši u Beograd, sasvim ozbiljno, da u onoj pustoši nije mogao naći mjeseca... "


NADIMAK
OD prve plate, zabeležio je Sima Pandurović, štampao je podsetnicu na kojoj je pisalo samo Dis. Po svoj prilici, bila je to skraćenica odnosno srednji slog njegovog imena Vladislav, mada su neki tvrdili da je to ime grada iz Danteovog "Pakla", a drugi da je to bio srpski, srednjovekovni naziv za evropski zapad.

Nastavlja se