Pišu: Miodrag Janković i Veljko Lalić
     ORGANIZATOR i izvršilac puča general Borivoje Mirković svoju ulogu objašnjava Dragiši Cvetkoviću u pismu datiranom 18. aprila 1948.
     „Dragi Dragiša, prijatelju i rođače!
     Predugačko bi trajalo da ti ovim putem dajem detaljnija razjašnjenja o svim događajima i njihovim konsenkvencama, ovim putem kažem, nemoguće mi je, jer je suviše dugačko trajala moja odiseja. Ipak ću pokušati u najkraćim potezima. Nije zlo 'kairska' afera, već 'londonska', jer su je iz Londona provocirala fatalna braća Kneževići, koji behu već čvrsto zajašili krunu i metuzalemsku vladu. Jedan, kao ministar dvora, raspućinskom snagom vođaše mladost kraljevu, a drugi, major, u svojstvu šefa Vojnog kabineta pri predsedništvu, istom snagom, zaularenog i uškopljenog Slobodana, vodio je poput ordinarnog pravoslavnog sivonje.
     "I tako vladaše, ali suvereno, dva bolesna brata i tako dođosmo u ove dane...
     "Pre nego što sam odlučio da izvršim državni udar, lomio sam se danima, da dođem do tebe, i u prijateljstvu, koje je već vladalo među nama, potražimo zajednički izlaz iz stvorene situacije. I pokolebam se u poslednjem momentu, kad sam se već bio spremio da tražim prijem i sastanak s tobom.
     "Sve je ovo bila istorijska nužda, i kao da je sve s neba dolazilo, a radi grehova počinjenih na svima stranama državnog i društvenog života, došla je i kazna.(...) a što se sve pak onako desi, kako ti napred rekoh: Božja promisao."
     POŠTO je izneverio svoju oficirsku zakletvu, general Mirković je pobegao iz zemlje i zajedno sa ostalim pučistima dokopao se Londona. Za izdaju dobio je od Engleza generalsku penziju i mada je sebe smatrao za Božjeg izaslanika, nije svoj život završio kao kaluđer.
     Pripremajući puč, britanski agenti su u Beogradu imali kontakt sa mnogim ličnostima. Posebno s prvacima Zemljoradničke stranke, čijeg su šefa Milana Gavrilovića smatrali za "sto odsto engleskog čoveka". Pred svoj polazak u Moskvu, kao ambasadora Kraljevine Jugoslavije, Milan Gavrilović je od britanskog agenta SOE (oficijelno zamenika za štampu) Džulijana Emerija tražio da vlada Engleske pomogne njegovoj stranci.
     Glavna veza britanskih agenata sa Zemljoradničkom strankom bio je Miloš Tupanjanin, zamenik predsednika Gavrilovića. Tupanjanina su Britanci smatrali za "engleskog čoveka" i pouzdanog informatora. I tako je Zemljoradnička stranka počela da prima "subvencije" - mesečno pet hiljada funti! Od novembra 1940, Britanci su počeli da naoružavaju Zemljoradničku stranku mašinskim puškama i revolverima. Deo oružja je bio sakriven u kući Milana Gavrilovića, drugi deo u zgradi gde se nalazio Glavni odbor Zemljoradničke stranke, a treći je bio zakopan u dvorištu i vrtu britanske ambasade (nemačka okupaciona policija je otkopala ove zalihe 6. septembra 1941).
     Kneza Pavla hteo je da obori i Jovan Đonović (1940. g. bio poslanik Kraljevine Jugoslavije u Albaniji). Đonović je sarađivao sa britanskim agentima po pitanju ustanka u zemlji. U ovoj, Đonovićevoj, zavereničkoj grupi nalazilo se nekoliko funkcionera Zemljoradničke stranke i jedan čelnik Narodne odbrane - Ilija Trifunović-Birčanin. Već sredinom 1940. godine, Đonović je kneza Pavla panjkao agentu SOE Džulijanu Emeriju nazivajući kneza Pavla "belim ruskim knezom" koji je "nesvesno već postao nemački čovek". Đonović je Britancima predlagao da se istovremeno u Bugarskoj i Jugoslaviji izvede prevrat i odmah stvori "bugarsko-jugoslovenska federacija".
     PROTIVNICI kneza Pavla su još 1938. godine oformili tajno udruženje koje su nazvali "Konspiracija". Najpoznatiji članovi ovog prevratničkog udruženja su bili: Slobodan Jovanović, Dragoslav Stranjaković, Dragiša Vasić, Živojin Balugdžić... svi već članovi "Srpskog kulturnog kluba". "Konspiracija" je bila organizovana po ugledu na "Crnu ruku", u grupe po pet oficira. Organizatori su bila dva "crnorukca" Antonije Antić i Velimir Vemić.
U vojsci je bilo više petorki kojima su na čelu bili major Živan Knežević, potpukovnik Miloš Banković, majori Svetislav Vohoska, Danilo Zobenica i Vlastimir Rožđalovski, kapetan Veljko Gostiljac, i potporučnik Nikola Stanisavljević. Od svih šefova petorki jedino je Srba Popov, zet Dragiše Vasića, bio pozivan na sednice Glavnog odbora "Konspiracije". Generali Simović i Mirković su bili u mreži "Konspiracije" - nove "Crne ruke" pod šeširom "Srpskog kulturnog kluba".
     U zaveru protiv kneza Pavla bili su upleteni mnogobrojni istaknuti političari i javni radnici, ali i profesori beogradskog Univerziteta. Osim Slobodana Jovanovića, zaverenici su bili profesori Božidar - Boža Marković i Mirko Kosić. Od bivših ministara: Milan Grol, Miša Trifunović, Krsta Miletić, Petar Živković i Bogoljub Jevtić. Zanimljivo, Jevtić je bio onaj premijer koji je izmislio poslednje reči kralja Aleksandra u Marselju: "Čuvajte mi Jugoslaviju." Odmah pošto ga je knez Pavle smenio i zamenio Stojadinovićem, Jevtić je prišao zavereničkoj grupi Nikole Uzunovića (posle ubistva kralja, Uzunovića je knez Pavle zamenio Jevtićem) koja se rojila oko kraljice Marije i punila joj glavu "uzurpacijom njenih prava", aktivno spletkareći protiv kneza Pavla. Bogoljub Jevtić je, tako, ne mogavši knezu da oprosti što ga je smenio, dočekao svojih pet minuta i napokon u Simovićevoj vladi dobio resor transporta.
     General Simović se pred puč sastajao sa ljudima iz "Srpskog kulturnog kluba" i preko njih sa velikodostojnicima SPC. Video se sa patrijarhom Gavrilom i vladikama Nikolajem (Velimirovićem) i Irinejem (Đorđevićem). Od patrijarha je Simović tražio da mu omogući vezu sa Dimitrijem Ljotićem vođom "Zbora". Preko Dragiše Vasića, koji je "radio za Ruse", Simović je uspostavio vezu sa sovjetskim ambasadorom u Beogradu Plotnjikovim.
     U PRIPREMAMA za puč aktivnu ulogu su igrala i braća Popović. Pukovnik Uglješa je bio šef vojne obaveštajne službe, a pukovnik Žarko vojni ataše Jugoslavije u Moskvi. Njihov brat Sava je bio sovjetski agent i likovni kritičar "Politike". Sava je imao nadimke Glista i Anarhista, a bio je i slikar ne bez talenta. On je svoja dva brata pukovnika doveo u vezu sa još jednom čuvenom "zverkom" Mustafom - Mujkom Golubićem.
     Na ovoj listi zaverenika, izdajnika i nezajaza, vidno mesto zauzima Božin Simić (posle rata Titov ambasador u Ankari). On je umro u Beogradu 24. februara 1966. u 85. godini. U Prvom svetskom ratu je bio komandant bataljona, pa onda puka i posle 1917. godine je bio proganjan kao "crnorukac". Dvadeset godina se nije vraćao u Jugoslaviju, a onda je ilegalno prešao granicu, bio uhapšen i sproveden u Požarevac na izdržavanje kazne od 15 godina, koju mu je bio izrekao sud u Solunu. Njegova sestra Zora Popović je molila Stojadinovića da joj brata puste i - bilo kako bilo, Božin Simić se našao na slobodi. Simić je bio iskreni obožavalac Lenjina i sovjetskog ambasadora Plotnjikova je obučavao u konspirativnom načinu igranja sansa. Bio je u dosluhu sa Simovićem i veče uoči puča ga je izvestio o "sovjetskom raspoloženju da zaključe sporazum sa Jugoslavijom". Simović ga je, po dolasku na vlast, poslao u Moskvu i Simić je tamo bio jedan od potpisnika sporazuma sa SSSR-om. U Londonu je bio ambasador pučističkih vlada kod De Gola sve dok nije podneo ostavku jula 1943, da bi se nešto kasnije priključio Titu. Istaknuti "crnorukac", brat Dimitrija Tucovića, pukovnik Vladimir Tucović je za Božina Simića rekao da je on pravi "međunarodni hohštapler".

BLANKO POMOĆ NEMAČKE
DUGAČAK je spisak onih koji su radili na obaranju namesničkog režima. Jedan od njih je i Dimitrije Ljotić. On je želeo da se Jugoslavija priključi Silama osovine i od agenata službe sigurnosti Rajha tražio je nemačku blanko pomoć. Hitler nije želeo da se time bavi pa je celu stvar prepustio Fon Ribentropu, a on je ovakvu mogućnost odbio, jer je već bio u neoficijelnim pregovorima sa Beogradom. Ribentropov čovek za vezu je bio Paul Šmid, a njegov izvor Danilo Gregorič ga je uverio da će Jugoslavija pristupiti Trojnom paktu.
(Nastaviće se)