Piše: Ivan Ivačković
GODINE 1963, Đorđe Marjanović je otvorio novo poglavlje karijere, i to u Sovjetskom Savezu. Tamošnja publika ga je od prvog trenutka prihvatila frenetično, pošto je i njoj, kao i jugoslovenskoj nekoliko godina ranije, doneo dah zapadne dekadencije. Ne samo što joj je pevao francuske šansone i italijanske kancone, nego joj je nudio i obrade "Bitlsa", "Enimalsa", Boba Dilana i drugih. U SSSR-u je postao toliko popularan da je na stadionu "Lenjin" imao petnaest uzastopnih koncerata, pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi!
Novinarka Višnja Marjanović svojevremeno je pisala kako je “teško, gotovo nemoguće sagledati prave dimenzije Đorđeve popularnosti u Sovjetskom Savezu”. Onda je nastavljala: “Ima ljudi koji su spremni da se zakunu da bi u slučaju istovremenog gostovanja Đorđa i Aznavura u dve moskovske koncertne dvorane, Đorđeva sigurno bila ispunjena do poslednjeg mesta, a Aznavurova - ko zna...”.
Sovjetska štampa takođe je bila oduševljena Marjanovićem. “Pravda” je pisala: “Slušaoci su odmah ocenili da pred sobom imaju majstora koji zaslužuje pljesak. Marjanović peva jednostavno i sa izvanrednom snagom mladosti. On peva kao čovek koji bi sa osmehom i raširenim rukama odgovorio na pitanje: šta je to sreća? Njegov repertoar je dobar i čini čast jugoslovenskoj zabavnoj muzici.” A “Literaturnaja gazeta” je zapisala: “Marjanović peva spontano i bleštavo i traži od nas da sledimo poruku njegove pesme. Nema mnogo pevača koji to postižu.”
O Marjanovićevim neverovatnim uspesima u Sovjetskom Savezu pisao je čak i američki “Njuzvik”, jedan od dva najprestižnija politička magazina na svetu. Kako je primetila Višnja Marjanović, “Njuzvik” je to učinio, jer je takva vladavina stranog pevača u nekoj zemlji bila “slučaj bez presedana”. Novinar “Njuzvika” pisao je: “Dvadeset šest godina, repertoar sastavljen od pesama 'Bitlsa', Džonija Holideja i festivala u San Remu, mladalački izgled nestašnog dečaka - to je pevač, ime mu je Džordž Marjanović, koji oduševljava sovjetske devojke i mladiće. Njegova popularnost u ovoj zemlji je tolika da baca u zasenak sve ostale zvezde.”
Pored profesionalnih uspeha, Đorđe je u Sovjetskom Savezu pronašao i novu ljubav: visoku, lepu plavušu Eli. Razveo se od Zlate, bilo je, kako su pisale novine, “trzavica, zastoja i peripetija” u njegovom životu, ali se ispostavilo da je ljubav između njega i Eli jedna od pravih.
Marjanović je, inače, u Sovjetskom Savezu ukupno gostovao nešto više od trideset puta, bivajući proglašen za počasnog člana "Komsomola", organizacije sovjetske omladine. Svečanu plaketu i ručni sat dobio je za “učvršćivanje prijateljskih odnosa između omladine Sovjetskog Saveza i Jugoslavije”. Nepunih trideset godina posle Marjanovićevog proboja u SSSR-u, tadašnji predsednik Mihail Gorbačov odlikovao ga je ordenom prijateljstva naroda.
Đorđevi odlasci u Sovjetski Savez izazivali su ogromnu tugu među njegovim obožavateljkama u Jugoslaviji. Neke od njih su, po sopstvenom svedočenju, “plakale, klečale ispred pragova vagona i ljubile Đorđeve noge. Đorđe, koji je takođe plakao, sklopio je ruke i molio nas da ne tugujemo i ne pravimo gluposti. Htele smo da se bacimo pod voz, ali je lokomotiva bila predaleko. Bilo je strašno, nismo bile svesne šta činimo”. Ne čudi, dakle, to što Marjanović nije zapostavljao ni karijeru u SFRJ. Tenziju je držao hitovima “Potraži me u predgrađu”, “Medison”, “Da čekić imam ja” i “Romana”. Sedamdesetih se redovno pojavljivao na festivalima zabavne muzike, a posebno zadovoljstvo svojoj publici pružao je na tradicionalnim koncertima u Domu sindikata.
(Nastaviće se)