Bora Krivokapić: INTERVJU JOŠ TRAJE
LEGENDARNI osnivač i upravnik Ateljea 212 Mira Trailović (Kraljevo, 1924-1989, Beograd - magija pozorišta) svojevremeno je u ekskluzivnom intervjuu istaknutom novinaru i piscu Boru Krivokapiću iznela nesvakidašnju priču o Ateljeu i sebi:o vremenima uzleta i zaborava, o prodoru avangarde i otporima, o životu i smrti pozorišta.

Povodom pola veka Ateljea 212, autor je specijalno za "Novosti" priredio neobjavljenu verziju ovog neobičnog razgovora iz marta 1980, koji tek danas istorijski oslikava neprolaznu slavu Ateljea 212 i njegovog neponovljivog upravnika.

------
KRIVOKAPIĆ: Kako se došlo do broja 212?

TRAILOVIĆ: Mihiz je rekao da 2-1-2 čine interesantan broj koji se često javlja... Tako smo i nazvali: Atelje 212.

*

2 - 1 - 2!
Nikad ga nisam pitao - siguran da ne bi potvrdio - ali verujem da je Mihiz malo, sremski sočno, i podvalio... Naime, apartman u londonskom hotelu "Kleridžs" - specifično proglašen jugoslovenskom teritorijom za potrebe rođenja sina izbeglog Kralja Petra Drugog Karađorđevića, prestolonaslednika Aleksandra (17. jul 1945) - nosio je broj: 212!
Nije uverljiva priča o inicijalnom broju stolica (212) - koju ni gospođa Trailović nije pomenula... - ni zato što pri improvizciji biblioteke "Borbe" broj stolica nije mogao biti, unapred, određujući... Nije li, uostalom, broj 2-1-3 i znatno "interesantniji"?!
Tako je, pod nosem svemoćne komunističke republike, i svih njenih sveznajućih udbi, usred Beograda, svako veče igrala, makar i najposrednije - monarhija.
To je Mihiz.


TRAILOVIĆ: ...Radoš Novaković je proglašen prvim upravnikom... I najuzbudljivije, sastavili smo i naš manifest.

Krivokapić: Imate taj tekst?

TRAILOVIĆ: Mislim da bih ga mogla naći... Počinje, otprilike, ovako:
Obavezujemo se da ćemo se umetnošću baviti na jedan drugi način, da nikad nećemo dozvoliti da se Atelje institucionalizuje, da se pretvori u pozorište konvencionalnog tipa...

(Preteći:
- Samo se vi podsmevajte...)

TRAILOVIĆ: ...I onda, posle prvih predstava i vrlo oprečnih mišljenja ("Iza zatvorenih vrata" od Sartra, Joneskovih "Stolica"), zatim prvih domaćih autora (Đurđević, Albahari, Davičo), na predlog Dušana Matića, dali smo scenski prikaz nadrealističkog almanaha "Nemoguće". Bilo je stvarno vrlo uzbudljivo. Na premijeri, u prvom redu sedeli su Koča Popović, Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo...

(Telefon:
- Zdravo, Ružo... Dobro sam... Upravo završavam jedan intervju... Hoćeš li da svratiš malo... A, kod kuće si već... Pa, dobro, onda ništa, dušo... Dobro, imam ovde ovaj razgovor... Kakva je bila predstava sinoć... Hajde, razgovaraćemo sutra...)

TRAILOVIĆ: ...Bili su svi oni koji su nekad potpisali nadrealistički Manifest beogradske grupe. Svi oni koji su u to vreme, tridesetih godina 20. veka, bili krajnje revolucionarni, odricali se svih mogućih službenih perspektiva, zavetovali se da nikad neće zauzimati bilo kakve državne položaje i funkcije... Nastao je gromoglasan smeh.

Krivokapić: Kao kad bi danas igrali Manifest osnivača Ateljea?

TRAILOVIĆ: Vi, kad ne biste... Ali tačno je, ista sudbina zadesila je i Atelje: postepeno se razvijao, i od jednog slobodnog pozorišnog pokreta postao institucionalno pozorište. Sve se izmenilo. Život pozorišta je blizak pravom životu. Bilo bi nedolično da se danas ponašamo kao pre 20 i više godina. Atelje je sazreo, stekao svoju zrelost, a time i svoje nove probleme. Upravo je stvorio prostor da drugi preuzmu njegovu prvobitnu ulogu. Drugi, koji dolaze.

Koji dolaze... I koji imaju iluzije.
     * * *
Prešli smo u drugi "kvart" stana.
Boca viskija, veličine galona.
Gospođa Trailović u dubokoj fotelji, s visokim naslonom.
I telefon.
Pozorišni presto.
Pretila je zora.
(Nastaviće se)