Legendarni osnivač i upravnik "Ateljea 212" Mira Trailović (Kraljevo 1924-1989, Beograd - magija pozorišta) svojevremeno je u ekskluzivnom intervjuu istaknutom novinaru i piscu Boru Krivokapiću iznela nesvakidašnju priču o "Ateljeu" i sebi: o vremenima uzleta i zabrana, o prodoru avangardnog "Ateljea" i otporima, o životu i smrti pozorišta.

TRAILOVIĆ: ...Podsetili ste me, zapravo, na veoma zanimljive stvari... Ta predstava, taj zabranjeni "Godo" je, upravo, bio klica stvaranja Ateljea. "Čekajući Godoa" je bila predstava s kojom je Atelje počeo. Prethodno, Beogradsko dramsko se posle zabrane "Godoa" praktično raspalo.
To vam je život pozorišta: sa istom predstavom jedno pozorište je ugašeno, a drugo se rodilo.

(Anegdota:
Bio je i Pavao Broz, urednik za kulturu u "Komunistu"... Pa ga postavili - valjda posle "sloma srpskih liberala" (Marko Nikezić, 1972/73) - za upravnika pozorišta, baš Beogradskog dramskog. Gospođa Trailović o dotičnom, pobliže, ništa nije znala. A "pobliže" - značilo je prvo i osnovno: da li je rođak?
Vrsta "neznanja" koju gospođa Trailović nije tolerisala, nikako.
Uprkos mnogobrojnim telefonskim pokušajima, sve hvaleći "druga Broza", "doprinos pozorištu" itd., ali niko da izusti - glavno. Pozvala je, najzad, Bucu Mirkovića, da svrati u Atelje, na kafu... Poduži uvod o "opštim stvarima", uzgred i red pohvala za "našeg kolegu, druga Broza"... Buca samo klima, podržava tezu, ali opet - ništa. Nije bilo druge, moralo se u - direktan napad... Kad je Buca iznenađeno otklonio: "Kakvi, Miro, nema nikakve veze, neka sasvim druga, sporedna porodica"... - ozareno:
- Znala sam, apsolutno sam znala!... Kako bi takva budala mogla biti rođak našeg predsednika, apsolutno sam znala!...)

Krivokapić: Umesto Godoa, stigli ste u Atelje i vi?

TRAILOVIĆ: U to vreme, kad je jugoslovensko pozorište, negde sredinom šezdesetih godina, doživljavalo priznanja ne samo u zemlji nego i u inostranstvu - Jugoslovensko dramsko se proslavilo na "Pozorištu nacija" u Parizu; Beogradsko dramsko je imalo zvezdane trenutke - osećala se izvesna potreba (kao što se i danas oseća, ali se nedovoljno dobro realizuje) za nečim novim, za nečim drugim. Ne nečim boljim, nego nečim drugim. Osećala se potreba drukčije pozorišne organizacije, drukčijeg pozorišnog izraza, jedne drukčije asocijacije glumaca u pozorištu.

(Telefon:
- Molim, Joco... Žao mi je što nećeš da mi pokloniš svoje veče... Je l' to gospodin Ibarac?... Jeste, intervju još traje... Hajde, lepo se provedi večeras... Da, da, uvek nađeš izgovor... Dobro, srce...)

TRAILOVIĆ: ...Upravo kao što se danas stvaraju slobodne pozorišne grupe, Atelje je počeo kao jedna takva, slobodna pozorišna grupa. Bili smo sa različitih strana, skupili smo se slučajno, ali ne treba zaboraviti da je to bio i zahtev vremena. To je bilo vreme oslobađanja od navika tzv. birokratskog perioda, kad su kod nas buknuli novi procesi, nova shvatanja o mestu umetnosti.

Krivokapić: Ko je sve 1956. bio u toj "slobodnoj pozorišnoj grupi"?

TRAILOVIĆ: Radoš Novaković, Vasa Popović, Soja Jovanović, Borislav Mihajlović Mihiz, Mića Tomić, nekoliko glumaca i ja... Prvo smo tražili jedan odgovarajući prostor. Ako smem da kažem, moja je zasluga što smo posle dugog traženja pronašli staru biblioteku "Borbe". Tu smo uneli neke stolice...
(Nastaviće se)