LEGENDARNI osnivač i upravnik Ateljea 212, Mira Trailović (Kraljevo, 1924-1989, Beograd - magija pozorišta) svojevremeno je u ekskluzivnom intervjuu istaknutom novinaru i piscu Boru Krivokapiću iznela nesvakidašnju priču o Ateljeu i sebi: o vremenima uzleta i zaborava, o prodoru avangarde i otporima, o životu i smrti pozorišta.

Povodom pola veka Ateljenja 212, autor je specijalno za "Novosti" priredio neobjavljenu verziju ovog neobičnog razgovora iz marta 1980, koji tek danas istorijski oslikava neprolaznu slavu Ateljea 212 i njegovog neponovljivog upravnika.
---------------
KRIVOKAPIĆ: - U koji biste kontekst smestili ono što je refleks sa scene Ateljea 212?

TRAILOVIĆ: - Rekla bih: angažovano pozorište. Vidim jednu vrstu angažovanosti i reflektovanja, upravo kretanja u našem društvu, izvesne pokušaje... Problem slobode umetničkog stvaranja uvek je u Ateljeu bio tretiran van onoga što se za dati trenutak smatralo oportunim.

(Telefon:
- Halo... Molim, Ljiljana... Sada imam jedan intervju... Javiću ti se posle... Zdravo, dušo...)

TRAILOVIĆ: - Nikada, nikako nisam volela termin: nije momenat za jednu određenu predstavu. Za svaki komad, momenat je uvek i - nikad.

Krivokapić: - Koliko ste se puta sreli s tim: nije momenat?

TRAILOVIĆ: - Vrlo često... Vremenom se nije smanjilo moje divljenje za pojedine osobe koje uvek "znaju" kad šta može a kad šta ne treba. Treba li da kažem da je ta vrsta "znanja" - smrt umetnosti.
Ali, ako mene pitate, pozorište lično ne smatram poligonom za rešavanje političkih problema. Zadaci pozorišta su drukčiji. Kad god pozorište na direktan, bukvalan način tretira političke probleme, ono po pravilu silazi u ravan politike, dakle napušta svoju ravan, odnosno ravan umetnosti. I dovodi sebe u pitanje. Time, razume se, nikako ne mislim da pozorište ne treba da se bavi područjem politike.

Krivokapić: - Sećam se Ljubinke Bobić: apolitično pozorište - smrt pozorišta?

TRAILOVIĆ: - Razume se... Pozorište van tokova i neposrednih problema svoga vremena uistinu gubi smisao.

Krivokapić: - A "ekscesi"... "Destruktivne poruke"?

TRAILOVIĆ: - Bilo bi potrebno vrlo mnogo elemenata da se umetnički opravda i dokaže jedna destruktivna ideja. Celo iskustvo tako kazuje, i svetsko i naše. Moj odgovor je negativan.

Krivokapić: - Kad je pozorište u sukobu sa politikom?

TRAILOVIĆ: - Volela bih da dotaknemo i taj pojam, koji je za mene veliko opterećenje i koji ništa ne znači: avangardan se može biti samo istorijski... Kad se u društvu pojavi... Ovo morate jako delikatno da napišete... Kad se, recimo, ova zemlja mobiliše, kao što je sada povodom predsednikove bolesti slučaj, i pojavi se komad koji je neprikladan opštem raspoloženju... To je pogrešan, apsolutno pogrešan potez.

Krivokapić: - Nije vam zabranjena neka predstava?

TRAILOVIĆ: - Nije...

Krivokapić: - Zašto uzdišete?

TRAILOVIĆ: - Predstava nije zabranjena, nego nije doživela sudbinu koja joj je bila namenjena. Eto, to je tajna mog uzdaha.

Krivokapić: - Koja predstava?

TRAILOVIĆ: - Kako da vam kažem... Recimo, "Druga vrata levo", Aleksandra Popovića... Ali, ne bih htela da to pišete...

(Stenografu:
- Gospođo, precrtajte to, molim vas...
Privatno:
- Zašto stalno govorite da me "neko" zove? Nemam ja nikog "na telefonu"...
- Ma, nemojte...
- Vi ne živite u samoupravnim odnosima... Odgovor o tome dobiti nećete!
Aleksandar Popović:
- Branko Lazarević je pre rata govorio da je u sovjetskim ambasadama kuvar najglavniji...
- Eto vidite - zasmejava se - Aleksandar je mnogo duhovitiji od mene...)

(Nastaviće se)