BORO KRIVOKAPIĆ: INTERVJU JOŠ TRAJE

Legendarni osnivač i upravnik Ateljea 212 Mira Trailović (Kraljevo, 1924-1989, Beograd - magija pozorišta) svojevremeno je u ekskluzivnom intervjuu istaknutom novinaru i piscu Boru Krivokapiću iznela nesvakidašnju priču o Ateljeu i sebi: o vremenima uzleta i zaborava, o prodoru avangarde i otporima, o životu i smrti pozorišta.
Povodom pola veka Ateljea 212, autor je specijalno za "Novosti" priredio neobjavljenu verziju ovog neobičnog razgovora iz marta 1980. koji tek danas istorijski oslikava neprolaznu slavu Ateljea 212 i njegovog neponovljivog upravnika.



KRIVOKAPIĆ: Ispada da je ranije svega bilo manje, osim individualnosti?

TRAILOVIĆ: Stvarno izgleda da se sa individualnostima nešto događa. Čudno, ali mnogo duže traju lica koja nastupaju iz - drugog plana. Ne volim prisustvo koje je iznuđeno i nametnuto. Ali stečena prava treba poštovati. A to se kod nas ne poštuje. Stečeno pravo je čak i meta za potcenjivanje.

Krivokapić: Recimo?...

TRAILOVIĆ: Recimo, Aleksandar Popović... Bez obzira na to šta ko o njemu misli, on je u datom trenutku otvorio jednu novu stranicu našeg pozorišnog života. Da, apsolutno. Garantujem vam da će se posle njegove smrti, kad se pregledaju njegova dela, videti da je to bio čovek koji je izvršio prekretnicu.

(Dovikuje - ka protivničkom bekovskom prostoru:
- Aco dragi, meni je jako žao, ali ja ovo moram da radim, znate... Izvinjavam se...)

TRAILOVIĆ: ...Možda ćemo malo i pocrveneti. Jer Aleksandar Popović danas nema posla. Zato što naša sredina ne podnosi neuspeh. I što je još gore: ne prašta.

Krivokapić: Za praštanje je potrebno biti velik... Čime se vaš Atelje 212 izdvojio: stilom?

TRAILOVIĆ: Ako pod stilom ne podrazumevate spoljne vidove pozorišnog izražavanja, nego jedan unutarnji odnos prema pozorištu, onda bih se saglasila. U Ateljeu postoji izvesna unutarnja vitalnost koja je, po mom mišljenju, njegova najjača snaga.
Ta vitalnost nekada dobija i drastične forme, a ponekad je iskorišćena i u komadima za koje bi se kazalo da ne pripadaju Ateljeu. Ali iz svih predstava, bilo kog kvaliteta da su, izbija i bïje ta vitalnost... I to je jedan od glavnih razloga što Atelje ima svoju publiku, koja ga stalno prati.

Krivokapić: Kao pozorište "zabave i persiflaže"?

TRAILOVIĆ: Kod nas je etiketiranje vrlo redovna pojava... Onog trenutka kad su pojedine predstave postale takoreći istorijski simbol Ateljea - "Kafanica, sudnica, ludnica", "Kralj Ibi", "Radovan Treći", "Kosa", "Čudo u Šarganu" i mnoge druge - u kojima se pojavljuje element jedne specifične persiflaže, Atelje je dobio etiketu pozorišta koje se isključivo bavi neposrednom zabavom publike i persiflažom kao osnovnim. A to apsolutno nije tačno.
Ako pogledate drugi deo repertoara, predstave kao što su "Višnjik" Čehova, "Kod lepog izgleda" Horvata, ili "Pseće srce" Bulgakova - otkrivate da Atelje nosi u sebi i potencijal da se suoči sa klasičnim delima...

(Privatno:
- Ko je taj Butulija /Ratko/, molim vas?
- Sekretar Gradskog komiteta...
- To znam, ali nešto bliže?...
- Ništa bitno...
- Kako nebitan, molim vas, on je zadužen za kadrove! Bila sam kod njega, znate, zvao me je... Ne znam da li to uopšte smem da vam pričam?!
- Slobodno...
- Zamislite, zakazao mi je u sedam sati ujutru! Sigurno je pomislio da neću doći... E, prevario si se, rekla sam... Ustala sam u četiri sata! I tačno u sedam, kao iz modnog salona, bila sam na njegovim vratima... Iako se nikad nismo sreli, dočekao me je: "Zdravo, uđi, Miro!..." I pljesnuo me po ramenu! Ali ne mogu da kažem, bio je ljubazan...
- Saopštio vam je odluku?
- Ne, ništa definitivno...
- Peku vas "na tihoj vatri".
- Mislite, samo to?)

TRAILOVIĆ: ...U Ateljeu se vrlo retko ostvare tzv. mrtve predstave, odnosno predstave koje su već na premijeri "mrtve" (Bruk). Nema mnogo "mrtvog pozorišta". Najzad, Atelje je uvek pokušavao da proširi granice slobode izražavanja. Ako je to bila politička satira, onda nije bila ona koja je u datom trenutku...

Krivokapić: Bila "politički podobna"?

TRAILOVIĆ: Jeste, nađite neki prikladan izraz...
(Nastaviće se)