Boro Krivokapić: Intervju još traje
--------
Legendarni osnivač i upravnik Ateljea 212 Mira Trailović (Kraljevo 1924-1989, Beograd - magija pozorišta) svojevremeno je u ekskluzivnom intervjuu istaknutom novinaru i piscu Boru Krivokapiću iznela nesvakidašnju priču o Ateljeu i sebi: o vremenima uzleta i zabrana, o prodoru avangardnog Ateljea i otporima, o životu i smrti pozorišta.

Povodom pola veka Ateljea 212, autor je specijalno za "Novosti" priredio neobjavljenu verziju ovog neobičnog razgovora iz marta 1980, koji tek danas istorijski oslikava neprolaznu slavu Ateljea i njegovog neponovljivog upravnika.


--------------

KRIVOKAPIĆ: - To su bili ljudi, godine, susreti... A vi, gde ste vi?

TRAILOVIĆ: - Život u pozorištu izjednačila sam sa svojim životom. Pozorište smatram mestom u kome se na najuzbudljiviji način može proživeti - život. Ali, ta okolnost me nikada nije zavaravala da o pozorištu i o sebi mislim na neobjektivan način.

Krivokapić: - Šta je u pozorištu "objektivno"?

TRAILOVIĆ: - Samo istrajnost u pozorištu stavlja stvari na svoje pravo mesto. Mnoge predstave, svojevremeno nosioci vanrednih priznanja, istorijski su potpuno zaboravljene. Druge, iako prvobitno sumnjičene, sačuvale su se svojom istinskom vrednošću. Doživele su stotine izvođenja. Fejdoova "Buba u uhu", u Ristićevoj režiji, tipičan je primer: bila je pred skidanjem u Jugoslovenskom dramskom.

Krivokapić: - Iskustvo mnogo ne pomaže?

TRAILOVIĆ: - Tačno tako... Ovo je jedinstven posao, u kome iskustvo vrlo malo znači. Nedavno sam, sa mladim ljudima -rediteljima, razgovarala o tome do koje se mere sigurnost, koju nosi mladost, postepeno gubi. I ne kod ljudi bez vrednosti. Razgovarala sam o tome i sa Piterom Brukom, sa Strejerom, sa Baroom. To su i njihova razmišljanja.

Krivokapić: - Kako razmišljate o našem, dakle i o svom pozorištu?

TRAILOVIĆ: - Naše pozorište je propustilo da prođe izvesne faze koje su u evropskom i svetskom pozorištu bile tipične. Nedavno sam radila u jednom od velikih svetskih pozorišta... To je "Šiler teatar" u Zapadnom Berlinu. Izuzetno me je impresioniralo, da je jedan već poznati germanski duh preciznosti upravo spreman na najrazličitije vrste eksperimentisanja. U tom pozorištu, koje je predodređeno da bude klasično, nipošto ne možete izvesti predstavu koja je konvencionalna, koja klasiku tretira na stari način; ili igrati savremenog pisca bez nekog posebnog razloga. A našoj prirodi, našem mentalitetu, ne odgovara taj proces dubinskog sazrevanja stvari.

Krivokapić: - Protiv duha traženja, protiv grozničave snage eksperimenta... U stvari, eksperimentom se proglašavalo samo ono što je propalo (Bogdan Bogdanović)?

TRAILOVIĆ: - Tako i ja mislim... Za razliku od mišljenja, da smo se u pozorištu bavili svim pojavama koje su se dešavale u svetu - bilo epigonski, bilo kreativno - baš mislim da smo mnogo više preskočili.

Krivokapić: - Otkud odsustvo radoznalosti, kao temeljnog principa umetničkog života?

TRAILOVIĆ: - Korene bih tražila u našem mentalitetu koji uporno želi da se zadrži na onim vrednostima koje su mu poznate i preko kojih jedino stiče saznanja.

Krivokapić: - I u površnosti horizontale, nepoznato svodi na poznato?

TRAILOVIĆ: - Ne bih smela da se sasvim složim s vama... Time bih negirala jedan izraziti razvoj inteligencije u jugoslovenskom pozorištu. Potcenila bih jednu veliku grupu pozorišnih umetnika koji se kod nas nisu mogli ni zamisliti pre nekoliko decenija.

(Zvono:
Aleksandar Popović...
- Aleksandroviću dragi, kako ste mi...
- Oprezno!
- Zašto oprezno?
- Zato što sam ja neoprezan. Prezirem opreznost!)

TRAILOVIĆ: - U prošlosti je, istina, bio veći broj udarnih, snažnih ličnosti. Kad su se na sceni u jednom trenutku pojavili i Milivoje Živanović, i Raša Plaović, i Ljubiša Jovanović, i Marija Crnobori, i Mira Stupica - kad su svi oni zaigrali zajedno. To je danas gotovo nemoguće. U Beogradu, na primer, imamo dve-tri velike glumačke individualnosti, ne više.

Krivokapić: - A i te dve-tri su na zalasku?

TRAILOVIĆ: - Ne znam zašto to kažete? Baš hoću da uložim jedan oštar protest oko te teme zalaska. Kod nas su umetnici odstranjeni u najzrelijim trenucima svog potencijala. Sasvim neshvatljivo. Dobar primer je Ljuba Tadić: njegov najbriljantiji glumački period dolazi onog časa kada je otišao u tzv. penziju. Njegove najveće kreacije.

Krivokapić: - Ne verujem da bi se Ljuba Tadić s tim složio?

TRAILOVIĆ: - Mislite?... Onda nemojte to pisati... Zatim: Mira Stupica, Marija Crnobori, Ljiljana Krstić... S kojim pravom su takve ličnosti našeg pozorišnog života u - penziji? Ili Mija /Aleksić/ i Čkalja /Miodrag Petrović/... Šta to znači?
(Nastaviće se)