BORO KRIVOKAPIĆ: INTERVJU JOŠ TRAJE
Legendarni osnivač i upravnik Ateljea 212, Mira Trailović (Kraljevo, 1924-1989, Beograd - magija pozorišta) svojevremeno je u ekskluzivnom intervjuu istaknutom novinaru i piscu Boru Krivokapiću iznela nesvakidašnju priču o Ateljeu i sebi: o vremenima uzleta i zaborava, o prodoru avangarde i otporima, o životu i smrti pozorišta.
Povodom pola veka Ateljea 212, autor je specijalno za "Novosti" priredio neobjavljenu verziju ovog neobičnog razgovora iz marta 190, koji tek danas istorijski oslikava neprolaznu slavu Ateljea 212 i njegovog neponovljivog upravnika
.
-------------
KRIVOKAPIĆ: - Čuo sam, ulazi Vida Tomšič u "Atelje", a vi je razdragano presrećete: "Izvolite, drugarice Šentjurc!"

TRAILOVIĆ: - Što ste pakosni... To Buca Mirković izmišlja šale na moj račun... Sad sam opet napravila groznu grešku. Bio je Lazar Koliševski, a ja kažem: druže Gligorov! Ali Koliševski je divan čovek, baš divan čovek, nije mi zamerio... Bio je vrlo srdačan.

Krivokapić: - Zna da je mogao proći i gore... Mogli ste reći: druže Crvenkovski...

TRAILOVIĆ: - E, to nisam mogla da kažem... Šta vi mislite o meni... Zar vi niste moj prijatelj!...

(Stenografu:
- Molim vas, gospođo, nemojte to pisati... Moj prijatelj hoće da me upropasti...)

Bes zadovoljstva sobom, zavodništvo jedne uloge i smeh jedne grlice.

Krivokapić: - Ko je sledeći... Oskar Davičo?

TRAILOVIĆ: - Zar baš i Oskara moramo da pomenemo... U jednom intervjuu, iz neobjašnjivih razloga, bez ikakvog realnog povoda, Oskar me je oštro napao u listu "Oko" (ili je možda bio neki drugi zagrebački list):
Prva dama našeg pozorišta koje svoj repertoar bira iz časopisa "Vog" i "El"!
- Odgovorila sam, naravno. Rekla sam da taj odgovor upućujem čoveku koji je poznat po svojoj ljubavi prema domovini i mržnji prema ljudima u njoj.

(Telefon:
- Ja sam, Zoro... Gde je Rale... Dajte mi ga... Slušajte, direktore, nemojte da mi napuštate te odaje... Kad završim jedan intervju ovde, imam razgovor sa vama... Čekajte, nemojte da preterujete... Dobro, javite se...)

Krivokapić: - To je sve o Oskaru?

TRAILOVIĆ: - Šta biste hteli više!

Krivokapić: - Samo se nemojte ljutiti... Zatim: Ljubiša Ristić?

TRAILOVIĆ: - Izvesne pojave u našem pozorišnom životu, kao Ljubiša Ristić, ma koliko nas sve uznemiravale na neki način, nose u sebi jednu vrlo uspešnu umetničku provokaciju, jedno umetničko pokriće za svoju političku poruku. I uglavnom su predstave Ljubiše Ristića te koje su u skladu sa vremenom i koje ostavljaju dosta traga.

Krivokapić: - Ljubiši Ristiću, međutim, u Ateljeu 212 nije dato da ostavi nimalo a ne "dosta traga"... Da li zahvaljujući i vama?

TRAILOVIĆ: - Pre svega, to nije tačno... Ljubiša Ristić je u Ateljeu režirao onu čuvenu predstavu "Muške stvari", on je čak svoj pozorišni život i počeo u Ateljeu. Mogu da vam kažem, kao pikanteriju, da je Ljubiša Ristić u Ateljeu dugo i statirao, kao student i glumac. Nosio je mrtvački sanduk u predstavi Džina Frankela "Oh, tata, dragi tata, mama te je obesila u orman, a ja sam tako tužan". Sećam se, po tridesetak puta je ponavljao tu scenu nošenja sanduka, on je bio drugi nosač.

Krivokapić: - Semjuel Beket?

TRAILOVIĆ: - Izuzetna ličnost. On je mnogo bliži prijatelj sa Radomirom Konstantinovićem... Došao je u Beograd posle premijere "Godoa", potpuno neprimećen. Hteo je da vidi prostor gde se igrao njegov komad. Ušao je u mračnu salu, niko nije znao da je tu. I otišao je iz Beograda, a da ni sa kim nije razgovarao.
Srela sam ga kasnije, u pariskom pozorištu "Odeon". Bila sam impresionirana time što je pokazao izvesnu nervozu, jer je toga dana trebalo da mu uvedu telefon. Ja, koja sam smatrala da je to svetac kojeg ništa ne interesuje, koji niti jede niti pije, bila sam vrlo šokirana njegovim interesom za jedan tako banalni životni problem.
Beket je verovatno jedini pozorišni autor koji je ostao apsolutno dosledan i neizmenjen u svojim pozorišnim shvatanjima.

Krivokapić: - I na kraju, Miroslav Krleža?

TRAILOVIĆ: - Primio me je u Zagrebu, u svom domu. Njegovu suprugu Belu poznavala sam odranije... To je bio jedan ručak pun ljubaznosti vrlo prijatnih i opuštenih domaćina.

(Privatno: - Šta vi mislite, molim vas? Ali iskreno mi recite: ovi sa Televizije progone me kao divlju zver da učestvujem u emisiji "Jači pol"... Je l' te da ja to ne treba da radim?
- Mislim da vama to nije potrebno...
- Kako sam i ja mislila, znate. Izvinite, što vas gnjavim...)

TRAILOVIĆ: - Krleža mi je napisao jedno pismo, koje čuvam kao veliku dragocenost. Neću preterati ako kažem da ima oko dvadesetak stranica: njegovo razmišljanje o "Agoniji", godine 1952. Jedan suptilni esej, na šta ga je podstakla okolnost da ću raditi "Agoniju" u Parizu. Još nije bio napisao treći čin "Agonije".
(Nastaviće se)