Legendarni osnivač i upravnik Ateljea 212 Mira Trailović (Kraljevo, 1924-1989, Beograd - magija pozorišta) svojevremeno je u ekskluzivnom intervjuu istaknutom novinaru i piscu Boru Krivokapiću iznela nesvakidašnju priču o Ateljeu i sebi: o vremenima uzleta i zaborava, o prodoru avangarde i otporima, o životu i smrti pozorišta.

Povodom pola veka Ateljea 212, autor je specijalno za "Novosti" priredio neobjavljenu verziju ovog neobičnog razgovora iz marta 1980. koji tek danas istorijski oslikava neprolaznu slavu Ateljea 212 i njegovog neponovljivog upravnika.



OTAC i majka - gospoda Milićevići - profesori... Diplome iz Grenobla i Klermon Ferana (Francuska).
Odličan đak beogradske Druge ženske gimnazije. Srednja muzička i srednja glumačka škola. Zatim, okupacija u više od "26 slika". Posle Drugog svetskog rata: Muzička akademija, odsek za klavir i glumu. Pa Visoka filmska škola: gluma i režija.


TRAILOVIĆ: Za diplomski rad, igrala sam Anu Karenjinu... Vronski je bio Vladimir Medar, ako vas interesuje...

TO "nas" ne interesuje...

Telefon:
- Znaš šta, Joco, ovde je B. K., imamo jedan intervju... Za NIN, naravno, šta ti misliš... Ali ja moram da te vidim večeras... Pa, liši se tih drugih obaveza... Možeš da dođeš ovde, posle ćemo ti i ja da sedimo i pričamo... E, to meni ne odgovara što tebi odgovara... Zar da pravim scene pred prijateljima ovde... Dobro, onda se javi kad pođeš iz "Ateljea"...
Privatno:
- Mučim Ćirilova...
- Šta će Ćirilov da radi, ako vi odete?
- Ali on je sada samostalni kritičar! (Smeje se.) Šta je vama, što vi mene terate!... Čuli ste nešto o tome, je l` te?
- Kao: vi ne znate...
- Časna reč, ne pravim se naivna... O tome se priča u Beogradu?)

STAN ne umem da opišem... Jedan tek useljeni Lotikin hotel na krovu Kopitarevog trga. S jedne terase pogled u roletne susednog Dedijera, a s druge u jaltsku lepoticu, u crtu "interesnih sfera".
Nazebao sam od te vojske kvadrata, slika, vaza, škrinja, džidža i unikata. Jedna "indijska vrata" natkriljuju salon kao Geringov orao nekad Evropu. Sajam nameštaja. Sve dragoceno lepo i tragično neudobno.
U toj kolosalnoj lađi svako bi ostao neprimećen, osim Mire Trailović.
Ali gospođa Trailović teško da bi nosila svoj doživotni mandat kad ne bi osećala da prvo, po mogućnosti "sa žarom", treba primetiti - druge. Magistralne i nepotisnute. Od vremena i od nas.
Početak velike storije... Ili možda istorije!

Krivokapić: Dobro, idemo redom: Bojan Stupica?

TRAILOVIĆ: Kad je došlo do umetničkog razlaza između Bojana i Mime Dedinca u Jugoslovenskom dramskom, onda je Bojan došao u "Atelje" (1959). Bojan je uneo jedan neverovatan dinamizam i, zapravo, otvorio vrata institucionalnom pozorištu. Doveo je dvadesetak mladih ljudi... Bojan Stupica je potpuno neponovljiva figura. Nikad nisam srela takvu koncentraciju energije i dinamizma, da ne govorim o njegovom daru. Bojan je sebe morao da troši kroz jedan ogroman pozorišni rad. Bio je sasvim renesansni pozorišni čovek: reditelj, arhitekta, graditelj.
Odmah, posle prvih šest meseci, u "Atelje" je stigla Bojanova maketa novog pozorišta, za čije ostvarenje nije bilo nikakvih uslova, počev od lokacije do novca. Ali maketa je bila tu i mi smo živeli s tim pozorištem. Bojanove prve režije u Ateljeu - "Jaje", "Palikuće", "Kvadratura kruga", "Vojcek" i druge - unele su jedan sasvim nov ton, nov duh, atmosferu kuće okupljanja, gradnje nove zgrade, iščekivanja, perspektive... Ipak, dimenzije Bojana Stupice bile su ogromne, Atelje mu je bio tesan i, naravno, Narodno pozorište ga je odvelo.

(Nastaviće se)