KAO obveznik austrougarske vojske Radivoj Kašanin našao se na Galicijskom frontu u borbama s ruskom armijom. Kao i mnogi drugi pripadnici slovenskih naroda i on se u pogodnom trenutku predao Rusima.
Dvadeset petog avgusta 1916, Kašaninov puk je ušao u borbu s Bugarima kod rumunskog sela Kara-Sinan...
- Ta Dobrudža bila je jedna velika tragedija - zapisao je Žika Živulović reči poznatog matematičara i akademika Kašanina. - Samo prvog dana, od 3.500 ljudi, koliko je brojao moj puk, izbačeno je iz stroja blizu 700...
A onda je došlo vreme za odluku: na Solunski front ili u Besarabiju na ruski front!
Dvadesetpetogodišnji Kašanin, ađutant puka, ostao je čvrst i dosledan. Dan uoči izjašnjavanja okupio je svoj puk i održao govor u jednoj rečenici:
- Ja sam za Solunski front, a vi kako hoćete.
Ceo puk je hteo s njim na Solunski front.
- Niko nije ostao. Ni jedan. Tako su tada svi izjavili.
Došao je najzad i taj tako željeni trenutak. Počelo je postepeno upućivanje dobrovoljačkih jedinica na Solunski front.

U PROLEĆE 1917, u Berezovski se pojavila Katarina Čorbić, studentkinja medicine Petrogradskog univerziteta. Bile su joj dvadeset dve godine. Potporučnik Radivoj Kašanin, ađutant komandanta 1. pešadijskog puka, zagledao se nepovratno u lepu, crnooku devojku duge kose...
- Stoji voz na nekoj stanici. Ja prošetam s Katarinom duž kompozicije. Pita me jedan Lala: „Je l to vaša žena?” Kažem mu da nije, ali će biti. On onda: „Znači, ona s vama do Arhangelska da vas isprati, pa natrag”. Objasnim mu da ona ne ostaje u Rusiji već ide dalje sa mnom preko Severnog ledenog mora. Okupili se vojnici i slušaju. Lala će na kraju: „Pa, gospodin ađutant, kad vi ne žalite vaše škole i ne žalite njenu mladost, ići ćemo i mi s vama kud god zatreba”.
U Solunu, Kašanin je dobio priliku da napusti puk i da izbegne borbe. Da se ukloni s fronta. Pozvao ga je komandant brigade i naredio mu da odabere devet ljudi koji treba da idu u Italiju, da prikupljaju dobrovoljce. On je deseti. Određen je od komande da ih vodi. Dogodilo se to ujutru. Uveče je njegov puk polazio na front da smeni jednu jedinicu na Dobrom polju, prema Bugarima. Raportirao je komandantu brigade:
- Ja sam tražio da se dođe na Solunski front i ja te vojnike ne mogu da napustim. Pronašao sam devet ljudi. Molim vas, vi odredite desetog.
Bio je shvaćen. Kada je to saopštio svom komandantu puka Petru Martinoviću, ovaj mu je rekao: - E baš si lud!

NA SOLUNSKOM frontu doživljavao je sve ono što i ostali vojnici.
- Moj posilni Joca dođe uveče da mi pospremi krevet, svrši to, osloni se na onu motku, hoće nešto da mi kaže, klima glavom, pa se odlučuje: „Slušajte, gospodin ađutant, primetio bih, dugo niste pisali gospođici, ona brine, ne zna šta je s vama. Nego da vi sada sednete i da joj napišete pismo, a ja ću sutra da ga odnesem na poštu”. Puši i dalje oslonjen na motku, ćuti, ne odlazi, čeka da me vidi da sam uzeo pero u ruku. Tako me je opominjao za celo vreme rata.
- Odlazili smo iz Soluna. Kada ja četrnaest dana nisam skidao obuću, možete misliti kako je tek bilo vojnicima! Ja na konju, jedan Lala ne vidi da sam mu iza leđa, gunđa: „Lako je njima oficirima, o nama ne brinedu, mi se patimo a oni sve imadu!” Ja siđem s konja: „Evo ti konja, penji se, i sad ti da budeš starešina i da se brineš, kad ja to ne umem”. On me gleda iznenađeno, prosto sam mu smešan što sam to rekao: „Haj’ te, šta vam je, gospon ađutant! Zar vi slušate kad momci lajadu!” Ja još ljut: Grdiš nas, psuješ nas, kako da ne čujem! Ovaj se dobroćudno osmehnu: „Zar vi, gospon ađutant, ne znate ko se psuje! Psuje se Bog, mater, otac, starešina. Sam’ vi jašite tog konja”. I nastavi u stroju, kao da se ništa nije dogodilo.
- Tučemo se, ginemo, jurišamo, krvarimo i na Dobrom polju gadno potučemo Bugare, Uveče, uz vatru, pevali smo: "Lep je Banat/ lepa je i Bačka,/ još je lepša kosa devojačka...” Celo to vreme me nije napuštalo ono što mi je rekao dobrovoljac iz Šajkaške: "Pet stotina godina pevamo i plačemo da ovo dođe. Pa, sad ili nikad!"

(Nastaviće se)