U LETO 1918. godine vojvoda Lune se nalazio u Vrnjačkoj Banji i vršio poslednje pripreme za povratak na Solunski front. Učiteljica Ljubica Čakarević je uporno zahtevala da i ona pođe sa njim. O tom putu kroz pakao do fronta ostavila je svoje kazivanje.
„Lune mi je odnekud nabavio vojničke čakšire i šajkaču. Dadoše mi i neke cokule, polovne, ali dosta jake i po meri. Milica, moja sestra, dan ranije mi je odsekla kosu. Lune je na sebi imao bugarsku vojničku bluzu i šapku. Svi ostali, bili su poluvojnički obučeni...“
Od polaska sa Goča prošlo je 27 dana...
Mrak se spuštao, išli smo uvučene glave, ćuteći. Paljba je bila sve učestalija. Nađosmo se između dve vatre. Prvi put osetih istinski strah. Činilo mi se da se sva tresem. Srećom bio je sumrak, pa niko nije video koliko sam se uplašila.
Izbeći tolike potere i zasede, trpeti glad i žeđ, pa sada, umorni i izranjavljenih nogu, da igubimo glavu pred rovovima naših vojnika.
Ne znam koliko je trajalo puzanje prema jednom bregu, ali znam da je pucnjava bila užasna. Zemlja se tresla...
NEOČEKIVANO pojavi se bugarski vojnik i hitnu na nas jednu za drugom dve bombe. One srećom padoše u rov ispred nas i eksplodiraše... Zatim, s druge strane rovova, naši vojnici, otvoriše paljbu iz mitraljeza, tukući u pravcu našeg kretanja. Polegasmo po zemlji, očekujući da se vatra utiša...
Bili smo u bugarskim rovovima i smrt nas je vrebala na svakom koraku. Znali smo da zoru ne smemo da dočekamo u bugarskim odjavnicama...
Puzili smo do žice. Taman smo pomislili da ćemo se spasti, kad zaštekta mitraljez. Kada se vatra smiri, Lune viknu:
- Ljudi, braćo, ne pucajte! Ovde Lune! Ne pucajte ako Boga znate... Naši smo...
Mitraljeski rafal ponovo odjeknu. Ako su nas naši i čuli, znači, ne veruju nam. Meci su nas prikovali za zemlju. Ćutali smo jedno vreme i čekali... Nešto kasnije Lune je ponovo doviknuo:
- Ima li koga iz čete kapetana Milivoja Anđelkovića...
Kapetan je, na našu sreću, bio u susednom rovu, prepoznao Lunetov glas i odmah dotrčao.
NEKOLIKO vojnika iskoči iz rova i pođoše nam u susret. Jedan kaplar istrča i, videći me iznemoglu, ranjavih nogu, zgrabi me u naručje i prenese preko žice...
Bila sam u poderanim opancima, gotovo bosa. Nastade neopisiva radost. Uvedoše nas u neku baraku i ponudiše kafom... Odnekud donesoše cokule i šinjel i dadoše mi.
Čim smo se okrepili, uputiše nas najpre u puk, zatim u štab divizije i Vrhovnu komandu.
U Štabu divizije je bio dr Rajs, koji je zabeležio naše izjave o Srbiji. Ja tražim brata Milutina. Prilazim telefonu i kažem:
- Ja sam Milutine, tvoja sestra Ljubica... Čujem kako grca... Guše ga suze... I ja plačem. Malo kasnije dotrča Milutin. Grli me, odmiče se, gleda me, kao da ne veruje da sam to ja, njegova sestra, koja je došla, peške, čak na Solunski front.
Dok sedimo i pričamo, dotrča jedan oficir i reče da odmah krenemo u Vrhovnu komandu, tamo nas čekaju. Krenusmo u Bukovik. Tamo su nas dočekali oficiri i vojvode. Tu sam prvi put videla vojvode Stepu Stepanovića i Živojina Mišića. Stegli su mi ruku i čestitali. Govorili su da sam junak, da sam došla u pravi čas, da sam pravi vesnik iz porobljene Srbije. Rekoše da me treba i odlikovati. I to se obistinilo: odlikovana sam zlatnom medaljom za hrabrost Miloša Obilića.

(Nastaviće se)