Piše: Vlastimir POPOVIĆ
ŽIVOT Srba je utoliko lakši ukoliko su dalje od Baščaršije. To je bilo neko nepisano pravilo među Srbima zatočenim u Sarajevu. Ne i za udaljenu Hrasnicu. Posle prvih napada na mesto Ilidža, 22. aprila 1992. godine, novostvorena muslimanska teritorija obuhvatala je naselja Hrasnica, Sokolović koloniju i Butmir. Drugačije rečeno, od sarajevskog aerodroma do podnožja planine Igman.
- Taj deo teritorije pod kontrolom muslimanske fundamentalističke vlade iz Sarajeva postao je svojevrstan logor, a u njemu su odmah formirani zatvori - tamnice, kazamati u kazamatu - svedoči Robert Medić.
Prva žrtva se uvek pamti, ovde je to Radoslav Govedarica Rako, uhapšen u stanu uz optužbu koja je kasnije bila ista za sve i prilikom pretresa stanova i odvođenja - imao je oružje, davao je signale „ćetnicima“ sa brda. Govedarici nisu našli nikakvo oružje, niti je davao bilo kakve signale, ali je mesec dana zverski mučen u zatvoru u Ulici 29. novembra, pao je u komu krajem maja, pa je prebačen u stan u kojem je narednog dana pronađen mrtav.
Telo Govedarice je sahranjeno je na nepoznatoj lokaciji. Svi Srbi koji su posle njega likvidirani po zatvorima ili su ubijeni i stradali na druge načine, sahranjivani su na ledini iza male Muzičke škole, na samom ulazu u naselje Hrasnica. A sve žrtve su sahranjivali Srbi, pripadnici jedinice za prisilan rad.
- Bio sam bolestan, otac mi je bio bolestan, ali smo naterani da radimo najteže poslove, pa i ukopavanje ubijenih Srba - govori Robert Medić. - Balije nisu dozvoljavale dostojno ukopavanje ubijenih i poginulih. Većina je bačena u rake bez odeće i bez sanduka. Na njih je posut samo kreč. Nikako se nisu smela stavljati bilo kakva verska ili nacionalna obeležja na grobovima, a u početku grobna mesta nisu ni obeležavana. To je moglo tek kasnije, ali su postavljane piramide, a ne krstovi.
MALA Muzička škola. Prve uspešno odsvirane etide. Deca Fabrike „Famos“. Lepa i ledena planina Igman, onoliko snažno izvire reka Bosna. U nju se uliva reka Željeznica, a onda će ona verolomna Miljacka. Ma, ko si ti, Sarajevo? O tome ćemo drugi put. U svoje vreme, ako je neko želeo da sniva lep san, sećao se drvoreda prema vrelu Bosne. U vreme rata, sa leve strane, ostade Hrasnica.
- U maju 1992. godine počinje mobilizacija radno sposobnih muškaraca u jedinice za prisilan rad, tzv. Civilnu zaštitu i radni vod - nastavlja Robert Medić. - Tu su isključivo Srbi, od 17 do 65 godina. Prisilan rad je podrazumevao najteže i najprljavije poslove, a to su bili: kopanje rovova i tranšeja prema srpskim položajima... Mi, Srbi, pomažemo neprijatelju da nas naši ne bi oslobodili? Ima li to veze s pameću?
- Kopali smo kanale za vodovod i kalizaciju, radili na deponijama smeća, sekli smo šumu, bili smo sluge u privatnim kućama gde su bili muslimani, prenosili smo najteže tovare, sahranjivali mrtve, ekshumirali leševe za razmenu... Zašto? - pita se Medić. - Mom bratu Borislavu, imao je tek 14 godina, teško oboleo, bio je paralizovan, nisu dozvolili da napusti Sarajevo. Lokalni Crveni krst je na našu molbu za evakuaciju odgovorio da nas ne podržavaju, jer bi odlazak značio „etničko čišćenje“. Zato nas zadržavaju, a moj brat kopni.
U zimu 1993. godine u svom stanu izrešetan je Mladen Samardžija, star 32 godine. Odmah zatim ubijeni su Predrag Maletić i Bata Kovačević na liniji razdvajanja muslimanske i srpske strane dok su bili na gradnji rovova. Pre toga su Maletića surovo tukli u vojnoj policiji zato što je komentarisao ubistvo Samardžije.
- Manijaci su se iživljavali. Stavljali su nas kao živi štit prema Srbima. Neki od nas su i želeli brzu smrt. Srbi sa one strane su znali šta se dešava i nisu pucali po cenu izgubljenih položaja - svedoči Medić. - Naše radno vreme trajalo je svakodnevno od 12 do 16 časova, pa čak 32 časa bez prekida. Sećam se kraja 1992, nas 50 odvedeno je u pravcu dodirne linije Stojčevac. Zadržani smo tu 36 časova, bilo je 20 stepeni ispod nule, dobili smo za to vreme samo jedan obrok. Sneg. Terali su nas da zemlju kopamo golim rukama. Ko bi zastao udarali su ga kundacima, tukli do iznemoglosti. Nastradali su Dragan Brišić, Dražen Bjeković, drugih ne mogu da se setim. Mog oca su terali da glođe drvo. Zabavljali su se tako što su nas terali da puštamo životinjske krike, repetirali su oružje, pucali pored naših glava.
Otac Roberta Medića, Milan, bio je pravnik, radio je u „Famosu“ dok nije, kao i svi Srbi, dobio otkaz, juna 1992. godine i onda mobilisan u „radni vod“.
- UPADI u srpske stanove bili su svakodnevni, u prvo vreme su nam otimali i hranu, optužujući nas da posedujemo oružje, vojnu opremu, radio-stanice, da sarađujemo sa „agresorima“ - navodi Medić. - Srbe su odvodili u zatvore koji su bili u privatnim kućama, ispod tribina stadiona FK „Famos“, školama, a agonija se svakim danom pojačavala. Poseban trag u meni ostavilo je vreme kada sam radio na ekshumaciji leševa. To je bio letnji period, juli, avgust.
U aprilu 1993. godine prebačeno je nekoliko civila, zarobljenika iz zloglasnog zatvora Tarčin (mučilište i logor u silosima, gde su muslimani bacali Srbe) u radne vodove Hrasnice. Između ostalih, bili su Milan Krstić, Ranko Varagić i Slavoljub Kapetina. Dogodilo se da su četvorica Srba, bez obzira na opasnost od mina, pobegla ka slobodnoj teritoriji.
- Za odmazdu, kivni na begunce, pripadnici mulimanske vojske i policije streljali su trojicu zarobljenika - Krstića, Varagića i Kapetinu - navodi Medić. - To je bila predstava od koje mi je i danas muka. Telo jednog od streljanih doneto je ispred jedne kuće. Na njemu su se iživljavali prolaznici, Muslimani. Čak su i deca dovođena da iz automata pucaju na leš ubijenog. Gledao sam tu mržnju. Uvođenje dece u zločin ima delokosežan cilj.
- Bilo je plus 32 stepena, razmenjivani su mrtvi, kopao sam kod male Muzičke škole, leševi su bili u najgoroj fazi raspadanja, a ja bez ikakve zaštitne maske - govori Medić. - Jednom telu je bila izvaljena ruka, a svi su imali tragove fizičkog zlostavljanja. Onda sam čuo zvuk klavira, neko je pokušavao da zasvira „Na lepom, plavom Dunavu“. Nikako mu nije išlo. Ne znam šta mi je bilo, povikao sam: "Dosta, ne muči Štrausa!" Odmah sam dobio udarac u glavu. Događalo se da vraćamo leševe posle neuspele razmene. Tako sam počeo da tepam mrtvim telima. Govorio bih: "Dobro, lezi još malo ovde, dok ne dođeš kod majke i oca."

ZATVORI
ZATVARANE su čitave porodice preostalih Srba u Hrasnici. Između ostalih, cela porodica Papučić, otac Mišo, mlađi sin Duško, stariji Slobodan sa ženom Margaritom i šestogodišnjim detetom. Otac i sinovi su ubijeni. Zatvoreni su Slobodanka Matić i njen sin Mladen (14). Oni su godinu dana robijali u zatvorima Hrasnice.
(Nastaviće se)