Piše: Vlastimir POPOVIĆ
ALIJA Hodžić, upravnik mrtvačnice na Koševu, posećivao je sina Mirsada, policajca, u obližnjoj bolnici 1993. godine, na odeljenju neuropsihijatrije. Alija se ponosio sinom. Prijatelje nije ni morao da uverava da Mirsad nije lud. Svi su znali da je „normalan“, a da ga je Sud proglasio za neuračunljivog, kako bi izbegao kaznu zbog ubistva šest članova ugledne i imućne porodice Ristović. Ubijeni su u naselju Velešići, opština Novo Sarajevo, 8. jula 1992. godine, dok su ručali.
Jedan od Ristovića, Obren, ranjen je i prebačen u bolnicu „Koševo“ oko 14 časova. Ali, upravnik mrtvačnice je bio Alija, otac ubice Mirsada i rođeni brat drugog ubice - Osmana Hodžića. Zvaničan izveštaj bolnice je bio da je Obren umro od posledica ranjavanja vatrenim oružjem, iskrvario... Telo je preuzeo Obrenov brat Todor Ristović, koji nije bio u kući, u vreme ručka.
Todor je zapazio modrice, podlive i otekline po telu. U policijskom izveštaju je napisano da je Obren dotučen i umoren od „neidentifikovanih počinilaca“. Upravnik mrtvačnice Alija, komentariše kako se velika prašine digla zbog „ćetnika“.
Policajci stanice na Marindvoru, pripadnici Centra Službe bezbednosti Sarajeva - Admir Adilović, Ismet Ćutuk, Osman Hodžić, Mirsad Hodžić i Meho Ibišević - kreću oko 11 časova 8. jula jednim kolima u pravcu Velešića. Čekaju.
- Čekali su da se okupi što veći broj članova porodice - svedoči Todor Ristović. - Moja braća su znala da su na meti.
RISTIĆEVI su se bojali da izlaze, od kada je zapaljena kuća porodice Buha, u kojoj je izgoreo nepokretni starac Krsto Buha (92). Hleb im je stalno donosio Danilo Ristović, dečak od 12 godina, Todorov sin. Tog dana su ga, nažalost, stričevi zadržali na ručku. Došla je i jedna komšinica.
Komšinica Stojanka Mastilo je preživela, jer izgleda da i nije bila meta. Svedoči:
- Bili smo za trpezom, iza podneva, kada su policajci provalili u stan i odmah počeli da pucaju iz automatskih pušaka. U šoku, gledala sam kako se krv širi stolnjakom, kako je hleb crven... Onesvestila sam se.
Ubijeni su Petar Ristović, bivši rukovodilac u „Bosnalijeku“ i narodni poslanik u Skupštini BiH, njegova sestra Bosiljka, njihova bolesna i paralizovana majka Radosava i rođaka Mila Ristović. Obren Ristović, ranjen i dokrajčen u bolnici „Koševo“ ili mrtvačnici, bio je vodeći poljoprivrednik u sarajevskom okrugu. Svih šest žrtava sahranjeno je u tri zasebne grobnice na sarajevskom groblju „Lav“.
- Na mesto tragedije došao sam samo nekoliko minuta kasnije - govori Todor Ristović. - Moj sin, Danilo, mrtav. Ubijen. Pa, bio je dete, majku im balijsku!
Todora, kao mogućeg svedoka, hapse 25. novembra pod optužbom da je izazivao „oružanu pobunu“ (koje nije bilo), što je kasnije preinačeno u krivično delo posedovanja oružja (koje nisu našli). Osuđen je na četiri godine zatvora, razmenjen je tek 1. aprila 1995. godine.
SUĐENJE ubicama početkom 1993. godine. Tužilac ih nije ni okrivio za zločin, već samo za ubistvo. Zaseda Sudsko veće Višeg suda u Sarajevu, predsednik Daut Bibić. Jedna od sudija je Vasvija Vidović, koja je kasnije postala oficir za vezu Vlade BiH sa Haškim tribunalom. Privedeni Mirsad Hodžić, Admir Adilović i Ismet Ćutuk oslobođeni su krivice kao neuračunljivi i upućeni na lečenje. Zaključeno je da su Osman Hodžić i Meho Ibrašinović „nedostupni“ Sudu, mada su sve vreme bili u Sarajevu.
Ceo slučaj su zataškali Fikret Muslimović, šef bezbednosti Armije BiH i Bakir Alispahić, načelnik Centra Službe bezbednosti BiH. I, svakako, niko ni u ovom slučaju nije optužen za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Nije se saznalo ko su bili nalogodavci zločina.
U zatvorskoj neuropsihijatriji na Koševu se jula 1993. godine obreo Aleksandar Trninić (22), koji je zbog strahovite torture u logoru „Ramiz Salčin“, posle polomljenih rebara, grudne kosti i vilice i nagnječenja pluća, pokušao da se ubije. Sprečili su ga drugi zatvorenici Srbi. Aleksandru je napisano da ima „zatvorsku psihozu“. Onda, u istoj sobi bolnice sa ubicom Mirsadom Hodžićem.
- Kada je saznao da sam Srbin, Mirsad mi je pretio da će me ubiti kad izađem iz zatvora - navodi Aleksandar Trninić. - Detaljno mi je pričao kako je ubijao Ristoviće i kako je smisao njegovog življenja da ubije što više Srba. Slobodno se kretao Sarajevom i pored sudski izrečene mere lečenja. Četiri meseca po izlasku iz zatvora, pre nego što sam posredstvom Međunarodnog crvenog krsta konačno napustio Sarajevo 1. juna 1994. godine, bio sam u stalnom strahu da će odnekud iskrsnuti Mirsad Hodžić.
(Nastaviće se)