Piše: Vlastimir POPOVIĆ
SRBI u Sarajevu, izbačeni na ulicu, bili su kao progonjene zveri. Novembar 1992. Slavko Šibalija izbegava racije. Utočište nalazi kod bivših komšija, Hrvata. Na poslu, u PTT, masovno otpuštaju Srbe, tako da više nema ni pisanu potvrdu da može slobodno da se kreće gradom. Počinje da razmišlja o bekstvu na slobodnu teritoriju. Ne sme da se poverava nikome. Bilo je teško doći do informacija, a znalo se da postoje ljudi, čitave ekipe, koji organizuju prebeg i doček prebeglih.
- Iz grada se moglo izaći samo preko „crnih kanala“ - govori Šibalija. - Neko ima sreće, izbegne i straže i minska polja, nekog uhvate i završi u zatvoru, nekog ubiju.
U Sarajevu je bio razrađen sistem ubijanja i pljačkanja Srba. Tražio se novac za prevođenje na slobodnu, srpsku teritoriju. Istovremeno se znalo da će ljudi, kada već beže, sa sobom poneti sav novac. Ubijane su čitave porodice, a organizatori su bili u vrhovima muslimanske civilne, vojne i policijske vlasti. „Legalna vlast“ je sve Srbe proglasila za „vojne obveznike“ bez obzira na to što su odbijali da služe u muslimanskim formacijama. Zato su pokušaji bekstva iz grada kvalifikovani kao krivično delo „neodazivanja pozivu i izbegavanje vojne službe“.
ŠIBALIJA je sa još četvoricom Srba uhvaćen noću, 12. oktobra 1993. godine. Nije znao da je pre toga njihov „vodič“, musliman, „propevao“ u policiji i da idu direktno u zasedu. U obrazloženju presude Okružnog vojnog suda u Sarajevu stoji:
„...U vreme ratnog stanja u R BiH, kao vojni obveznici, noću 12. 10. 1993. godine u Sarajevu, u vremenu od 23 do 24 časa, krenuli su iz pravca Alipašinog Polja u pravcu naselja Nedžarići kroz Olimpijsko naselje Mojmilo, s namerom da pređu liniju razdvajanja Armije BiH i teritorije koju privremeno kontroliše agresor, a u cilju prelaska na privremeno zauzetu teritoriju... čime su počinili krivično delo neodazivanja pozivu i izbegavanja vojne službe...“
„Prebezi“ su se okupili u jednoj kafani na Alipašinom Polju i nije im bilo čudno što se plan menja - neće se ići prema Grbavici, već Nedžarićima.
- Uvedeni smo u zasedu, što su njihovi mediji okarekterisali kao veliki uspeh hvatanja „ćetnićkih“ terorista koji su pokušali pobeći na „privremeno okupiranu teritoriju“ - govori Šibalija. - Počinje istraga, prvo Dobrinja, zatvor „Sunce“, podrum bez svetla, nas 12, svi intelektualci. Tukli su nas i maltretirali na razne načine, zavisno od mašte tih umobolnika. Rezultat mog saslušavanja bio je: polomljena nosna kost, naprsla grudna kost, natekle potkolenice, po celom telu kontuzije i bolovi. Rekao sam: "Pošli smo na našu stranu, našim porodicama, od silnog dobra napuštamo sve, svoje kućne pragove i idemo." To im nije bilo dovoljno, moramo biti „krupne zveri“, jer je i akcija hapšenja bila spektakularna i kao takva prikazana u medijima.
DVA dana batinanja pajserima, kablovima, šipkama, pendrecima... Među batinašima i bivši Šibalijin učenik iz Mašinske tehničke škole Enes Agić:
- Evo ga moj profesor, ćetnik, pošao da beži, sad ćemo mu noge polomiti!
Iz „Sunca“ u novu „kuću“, klanicu i grobnicu mnogih Srba - zatvor „Ramiz Salčin“ (bivša kasarna - zatvor „Viktor Bubanj“). U ranijim samicama sada natrpano po 10-12 ljudi. Svakodnevno je neko umirao od iscrpljenosti, gladi, bolesti, prebijanja. Stražari bi mrtve uvijali u ćebe i izbacivali u hodnik.
- Situacija se posebno pogoršala posle „oružane pobune“ 10. i 9. brdske brigade, najekstremnijih formacija, kada su u „Salčin“ počeli da dovode uhapšene komandante i vojnike tih brigada - svedoči Šibalija. - Nije teško zamisliti susret dokazanih krvoloka koji su, bukvalno do juče, ubijali Srbe na najsvirepije načine u skladu s njihovom poremećenom psihom, sa Srbima zatvorenicima.
Šibalija je osuđen na 20 meseci zatvora, pa prebačen u Centralni zatvor.
- Dane smo provodili u ovećoj prostoriji za dnevni boravak, zajedno sa zatvorenicima muslimanima, uglavnom kriminalcima, lopovima i ubicama - govori Slavko Šibalija. - Bila je to nelogična i neprirodna mešavina ljudi: Srba intelektualaca - više od 40 visokoobrazovanih, profesora univerziteta, doktora nauka, lekara, inženjera, studenata, ljudi u srednjim i odmaklim godinama, i muslimana kriminalaca, koji nikada ništa korisno nisu uradili.

CINIZAM
- DRAGAN Fazlagić, javni tužilac, rekao mi je na suđenju da sam, ako sam već želeo da odem iz Sarajeva, mogao da tražim odobrenje vlasti - navodi Slavko Šibalija. - Zaista, vrhunac cinizma, jer je i njemu i meni bilo jasno da je jedini „legalni“ način za izlazak Srba - preko zatvora. Ko preživi istragu i osude ga, mogao je da čeka razmenu, za vreme ili posle izdržane kazne.
(Nastaviće se)