ŽORŽ Skrigin, baletski igrač i umetnički fotograf. Filmski snimatelj i reditelj, antifašista. Sin "georgijanskog kavalira", pukovnika carskog, ađutanta komandanta Odese. Tzv. beli Rus. Pamti kad su srušili cara Nikolaja II.

Krivokapić: Kad ste napravili onaj čuveni, nenadmašni, prvi Titov partizanski portret?

SKRIGIN: U leto 1942, u Glavnom štabu Hrvatske, Vlado Popović nam je saopštio da je Tito saznao da smo došli u partizane i da traži da dođemo u Vrhovni štab. Uputili smo se prema Glamoču… Tito se nalazio u blizini, u selu Mliništa, u jednoj šumici. Negde predveče došli smo kod njega.

Krivokapić: Gde ste snimili Tita?

SKRIGIN: Uveče, Tito je za nas napravio mali banket, partizanski banket. Sedeli smo pri slaboj svetlosti dve lampe, karbituše. Gledao sam Tita i razmišljao. Nikada nisam pra­vio portret ako prethodno nisam prostudirao čoveka. Ujutru, odabrao sam jednu manju čistinu u šumi, da bih imao što čistiju pozadinu. Jutarnje sunce mi je odgovaralo baš za portret koji sam zamislio. Čim je došao, Tito je seo na određeno mesto i strpljivo podnosio moje tehničke pripreme. Tako sam uspeo da uhvatim nekoliko momenata karakterističnog Titovog izraza. To je prvi Titov ratni portret.

Krivokapić: Ko je autor fotografije na poternici koju su Nemci izdali za Titom, 1943?

SKRIGIN: Jedan nemački agent koji se ubacio u partizane. Snimio je Tita u Foči, početkom 1942. Dok nije bio otkriven, uspeo je da snimi Tita. I da odmah film dostavi Nemcima koji su preneli Titov lik na poternicu i raspisali nagradu za Tita od 100.000 maraka u zlatu. Sigurno mu je Tito dozvolio da ga snimi: Tito je bio veliki foto-amater.

Krivokapić: Kad je Skriginu, partizanskom snimatelju, bilo najteže?

SKRIGIN: Najteži momenat? Jedan ne mogu da zaboravim. To je bilo u Petoj ofanzivi, na Sutjesci, 9. juna 1943. Neprekidno smo marširali 37 časova. Noć-dan-noć. Jutro je, kretali smo se od Tjentišta prema Milinkladama. Izbijemo pred Tita. Nasapunao se i počeo da se brije. Zamislite: u tom paklu, gde travka nije ostala nedirnuta, kuda ptica nije mogla da proleti, ugledate vrhovnog komandanta da se brije. Kao i svakog drugog, običnog jutra.
Kad me je video, Tito je upitao:
"Kako je, Skrigin?"
Uvek me zvao po prezimenu. Smogao sam snage da pokrenem ruku ka čelu:
"Teško je, druže komandante."
Čini mi se da ništa nije odgovorio. Ne, ništa nije rekao, jer zbilja je bilo teško. Ali, ne mogu sebi da oprostim kako ga tog jutra na Sutjesci nisam snimio. Kako nisam uhvatio taj momenat! A, u stvari, nisam imao snage. Nisam imao ni toliko snage da izvadim kameru. O drugom ramenu nosio sam "šmajsericu", sav sam već bio krvav od remena. I izmrcvaren maršom, glađu, žeđu... Pola časa kasnije Tito je bio ranjen.

Krivokapić: To je ona fotografija, sa starim Ribarom?

SKRIGIN: Da, ali nije moja. Ranjenog Tita snimio je Savo Orović. Bio je amater, ali ima nekoliko odličnih fotografija. Kao član Vrhovnog štaba, nalazio se pored Tita.

Krivokapić: Pomišljali ste da je Sutjeska "kraj krajeva"?

SKRIGIN: Mnogo puta sam to pomišljao. Ali najteže je bilo na Jadovniku, posle Drvara (1944). Našli smo se opkoljeni, u klopci: Kazalište, sovjetska, engleska i američka vojna misija, pa glavni štab Osmog korpusa: komandant Vlado Ćetković i komesar Boško Šiljegović. Palo je naređenje, toliko su Nemci bili blizu, da se uništi sva dokumentacija. Oskar Danon mi je preneo zahtev da uništim negative. Odbio sam:
“Negative ću sam uništiti, kad dođu na pet metara od mene!“
Druge dokumente sam dao, ali negative nisam. Zar posle svih muka! A eto, sve je moglo propasti.

Krivokapić: Znali ste Ivana Gorana Kovačića?

SKRIGIN: Vrlo dobro, još iz Zagreba. Bio je velika ljubav poznate glumice Marije Crnobori. Sprijateljili smo se u Bihaću, kad je došao 1942. U Gackom 1943, posle Neretve, Goran je za moju ideju novog baleta o partizanskim vatrama počeo da piše prve stihove "Legla orla, vučje staze…" Tako je nastala ova Goranova poema. Bio je divan čovek. Zbilja je šteta, što je poginuo. I tu ima malo krivice naše partijske organizacije.

Krivokapić: Krivice!?

SKRIGIN: Ali ne mogu to pričati... Nemojte...

Krivokapić: Budite bez brige...

SKRIGIN: Goran je imao „suvu nogu“, tuberkulozu noge. Nije mogao dugo da pešači. Uzeli smo ga u našu jedinicu, sa Kazalištem, imali smo dva konja i uvek smo mogli da ga stavimo na konja, kad se umori. Ali Joža Rutić, nije voleo Gorana, prebacio ga je u Treću diviziju. Neka bude tamo i „politički deluje“. Kako će Goran „politički delovati“ kad on uopšte nije bio marksist! To su, tako, neke ljudske stvari, o kojima se i ne može govoriti i pisati... A Goranova sudbina, to je jedna tragedija.


Krivokapić: Snimili ste i jedan dokumentarni film o Titu?

SKRIGIN: Prikazivao se dok Jovanka Broz nije „umrla“ (1977). To sam radio zajedno sa Arnesenom, Norvežaninom, mužem ambasadorke Stane Tomašević. Upao sam, iskreno da kažem, zbog para. Silne pare su tu ubacili.

Krivokapić: Tita ste snimali direktno, uživo?

SKRIGIN: Naravno. To je bila simfonija Titovog života sa Jovankom. Ali, izgleda da sam imao dobar nos. Nisam se tu mnogo zaletao.

Krivokapić: Kako se Jovanka Broz ponašala: da li kao "carica"?

SKRIGIN: Ne, imam drugo mišljenje o njoj. O Jovanki ne mogu ništa loše da kažem. Druga je stvar, da li je ona u pravu? U pravu je Tito, ne možete u današnjoj situaciji davati Lici nekakvu autonomiju.

Krivokapić: Mislite da je Jovanka Broz to tražila?

SKRIGIN: Nego šta! Nego, šta mislite, da nije možda sukob na seksualnoj bazi! Ma, nemojte, molim vas.

RASPRODAT TIRAŽ
KNJIGA Bore Krivokapića "Bes/konačni Tito (i Krležine 'masne laži')", koju su izdale "Novosti" u tiražu od 20.000 primeraka, rasprodata je za samo pet dana. Zbog ogromnog interesovanja čitalaca biće doštampano još 10.000 primeraka. Iz ove knjige prenosimo šire izvode.

(NASTAVIĆE SE)