Piše: Marko VRANjEŠEVIĆ

VEĆ više od jednog časa petnaestak nas iz raznih baraka čekamo da budemo primljeni kod islednika.

Najzad nas prozivaju. Prijatan talas toplote zapljusnu me u sobi islednika Protića, koji me dočekuje nalakćen na sto, škiljeći nekako zloslutno.

- Reci ti meni dokle ti misliš ovako?! Za sve vreme otkako si ovde napisao si samo jednu pesmicu! Ako misliš da se tako revidira stav, onda se ljuto varaš.

Pokušavam da mu na ovo nešto odgovorim, ali on me već kod prve reči preseca, naglo se dižući i naginjući se prema meni, sa rukama na leđima:

- A znaš li ti da bih te ja mogao ur-ni-sa-ti! Na fizičke radove mogu da te pošaljem!

Stoji u toj pozi i sa tim izrazom lica nekoliko trenutaka, a onda seda, jednako me gledajući u oči. Lice mu dobiva mirniji izraz.

- A šta veliš na ženino pismo?

Ma, šta drugo da mi je rekao u tom momentu, ne bih bio toliko potresen kao od tog pitanja. Gledajući ga uporno u oči i tražeći smisao ovog pitanja, trudim se da budem što mirniji i da govorim što pribranije:

- Nikakvo pismo nisam dosad dobio.

- Dobićeš ga danas. Poštu smo sinoć uputili u barake, ali ti si valjda izašao jutros pre no što su počeli da je dele. Voleo bih da si ga pročitao pre no što si došao do mene. Zar ništa drugo nije imala da ti piše nego sve tamo koješta: te ne znam dete se rodilo takvo i takvo, te dete već guče, te ovo, te ono. Kao da nema važnijih stvari o kojima treba da se piše!

Pred islednikom, na stolu, otvorena tabakera puna cigareta, ali on me ne nudi. Ne pruža mi čak ni onih nekoliko "drava" što ih islednici obavezno daju prilikom svakog razgovora sa kažnjenicima. On pokazuje u pravcu vrata i hladno procedi kroz zube:

- Tako dakle, od sutra - na radilište!


RADIM na zgradi blizu pristaništa koja je započeta pre nekoliko dana. Sad kao da svi prate moj pokret. Moj islednik se, očigledno, nije šalio kad mi je pripretio da će me "urnisati" na radu. A ovo je tek početak. Dok se mučim da pomaknem poveći kamen prilazi mi rukovodilac radova, brzim i srditim pokretom podiže kamen, pa ga onda lako odbaci i pogleda me popreko.

Počinjem već da posrćem od umora, i rukovodilac radova me poziva da pođem sam u pravcu druma, ka mestu gde čeka jedan kažnjenik sa milicionarom. Kažnjenik je sasvim mlad; u jednoj ruci drži golem čekić, u drugoj dleto. On mi pruža čekić, pa onda sva trojica krećemo drumom u suprotnom pravcu kojim se ide u barake. Idemo tako, ćuteći, nekih dvesta metara, a onda skrećemo sa druma i penjemo se uz brdo koračajući s kamena na kamen.

Sve teže se penjem uz brdo, i moji pratioci svakog časa zastaju da bi me sačekali. Najzad se zaustavljamo negde na sredini brda. Tu, gde smo stali, nalazi se prostor očišćen od kamenja, u obliku kruga sa prečnikom od oko podrug metra. Svuda unaokolo je gomila kamenja, kao neka kamena ograda, a u sredini je veliki kamen sa ravnom gornjom površinom. Mladić prelazi, lako kao koza, preko nagomilanog kamenja u očišćeni krug i daje mi znak da mu priđem. Lagano i spotičući se prelazim preko kamenja, sa osećanjem čoveka kojem je naređeno da sam sebi kopa grob.

Instinktivno pružam mu čekić, ali on čučnu, i, držeći obema šakama dleto namesti ga uspravljeno na sred kamena i reče mi da udaram čekićem. Posle nekoliko udaraca, na ravnoj površini kamena ukaza se urezan krst. Onda se upućujemo dalje. Poneka mesta su tako slabo raščišćena da se teško pronalaze. Obilazimo tako veoma širok prostor, zaustavljamo se na mnogim mestima i urezujemo krstiće po kamenju.

POSLAŠE me da opet radim na onom brdu na kojem smo do juče sadili mladice. Ali, sada krampovima, pijucima i motikama kopamo dosta duboke jame gde će verovatno biti sađeno neko drveće sa dubljim korenjem. Motikom kopam zemlju, pošto je najpre Mijović, koji sad radi zajedno sa mnom, krampom očistio od kamenja.

- Prekidaj i polazi ovamo!

Ispravim se: predamnom stoji student Laušević, namrgođen i osoran. To je mladić mršava lica i tamnih očiju, koji je pre nekoliko dana proizveden za vodnika, a došao je na ostrvo u poslednjem transportu.

- Brže! - dreknu Laušević. - Ostavljaj motiku!

Naređuje mi da uzmem ćuskiju. Jedva mogu malo da je odignem od zemlje, a da bi se njome razbijao ovaj kamen, trebalo bi je dići visoko, tako da šake dođu iznad glave. Svojski se trudim da ovo radim kao i ostali, upinjem se iz sve snage, a znoj me svega obliva. Laušević mi onda naređuje da ostavim ćuskiju i da vadim odvaljeno i razbijeno kamenje iz jame.

Ne opažam da su ostali već krenuli sa radilišta, dok me ne prenu poznati surovi glas:


- Brže! - sikće iza mene moj gonilac.

Naprežem svu snagu i potrčim ka četi, koja je daleko svega pedesetak koraka i još se nije sva postrojila, ali u tom času se spotaknem, udarim licem u kamenje i - neko vreme ne znam šta se sa mnom dešava. Otvaram oči tek kad me dva druga iz čete podigoše držeći me pod pazuhom. Preko desnog oka i obraza osećam topao mlaz, a pred sobom, na kamenju, vidim lokvicu krvi. Jedan od one dvojice što me drže pruža mi nekakvu krpu i kaže mi da to držim na licu, a onda me povedoše ka barakama. Onaj što mi je dao krpu kaže mi:

- Sreća tvoja što ti osta oko čitavo! A malo je trebalo, pa da ga izgubiš.



SUMNjIVO PISMO

VEĆ ne znam po koji put čitam primljeno pismo. Islednik mi je tačno rekao njegovu sadržinu: tonom i stilom nekadašnjih Brankinih vedrih pisama, govori se tu o našoj ćerčici. Zagledam svako slovo u pismu: jeste, rukopis je Brankin, pa ipak mi izgleda da poneko slovo nije tako pisala. Da nije ovo pisao neko ko je iz nekadašnjih njenih pisama, nađenih prilikom pretresa, dobro proučio njen rukopis i stil? A ako je ovo ipak njenom rukom pisano? Ako je ona živa i u slobodi i, sa zdravim, rumenim odojčetom na grudima, sanja o mom skorom povratku? Kako sad da nađem puta do njih posle svega što sam preživeo i što me još čeka?
(Nastaviće se)