Piše: Marko Vranješević
SOBNI starešina objavljuje da večeras neće biti čitalačkog časa i da će, mesto toga neki od novodošlih izneti svoj stav.
Najpre se javlja onizak čovek toliko proređene kose da mu se već jasno nazire ćela pri svetlosti sijalice sa stropa. Njegove krupne oči najpre nekako uplašeno kolutaju po glavama drugova koji, gusto zbijeni, sede po krajevima boksa. On se naslanja na zid barake i počinje tiho, a glas mu podrhtava, kao da govori sa optuženičke klupe.
- Ja, drugovi, dugo nisam bio svestan težine izdaje koju sam počinio. Na partijskom sastanku slagao sam se sa onima koji su osuđivali rezoluciju Informbiroa, a van tih sastanaka sam sa nekim svojim drugovima odobravao izvesne postavke te iste rezolucije. Na partijskim sastancima sam prihvatao sve odluke našeg rukovodstva, a na sastancima sa onim drugovima čitao zabranjenu štampu i slušao radio-stanice koje su na sav glas grdile to isto rukovodstvo. Jednom rečju, drugovi, bio sam dvoličan, tako da mi je i samome postojala odvratna ta uloga.
Tu malo zastaje kao da pribira misli. Sobni starešina ga podstiče:
- Dobro, a kad si prvi put postao svestan težine svoje izdaje?
- U zatvoru. Tamo, u istoj ćeliji, našao sam se sa nekim najokorelijim reakcionarima, nekakvim križarima, i postalo mi je odjednom jasno u kakav užasan položaj me dovela moja dvoličnost: da delim isti hleb i isti ležaj sa zakletim neprijateljima naše slobode protiv kojih sam se i sam ranije borio.
POSLEDNJE reči proprati dubokim uzdahom, a onda nasta kratko ćutanje koje prekide glas sobnog starešine.
- Drugovi, ima li neko nešto da primeti?
Za reč se javlja mladić živahnih crnih očiju i raskuštrane kose čije kovrdže mu padaju preko čela.
- Ja imam utisak da se ovaj drug istinski kaje i da je bio iskren u svom izlaganju. Samo, drugovi, treba i u ovom slučaju da budemo obazrivi i budni, pa da sačekamo da se ovaj drug pokaže i na delu.
- Tako je! Slažemo se! - zagrajaše neki iz gomile.
Jedan za drugim, izlaze još dvojica čije izlaganje u svemu liči na ono prvo. Sobni sa velikom rezervom prima njihovo izlaganje.
- Ja mislim da bi ova dvojica mogla malo konkretnije da govore o svojoj ranijoj neprijateljskoj delatnosti, a ne da nam ovde serviraju opšepoznate fraze. Daćemo im zato dovoljno vremena da malo bolje razmisle, pa da se još jednom pojave pred ovim kolektivom.
Za reč se javlja još jedan.
- Ja sam, drugovi, prihvatio neke stavove rezolucije najviše zato što ju je potpisao takav autoritet u međunarodnom radničkom pokretu kakav je Staljin.
- Pa, zar ijedan naš rodoljub sme da poštuje autoritete koji se blatom bacaju na ono što je za nas najsvetlije - na našu narodnooslobodilačku borbu?! - upada neki krupan glas iza gomile.
- On ovde pokušava da vrši propagandu sa tim svojim autoritetom! Ne dajmo mu da govori! - preti neko s drugog kraja.
- Dozvolite, drugovi, da završim. Ja sam govorio o onome što sam ranije osećao i mislio, a sada...
- Dosta! - zagraja odjednom nekoliko glasova.
Sobni starešina pokazuje na mene rukom:
- S obzirom na to da drug sad treba da ide na pregled, on će sad ovde izneti svoj stav, jer se može desiti da ostane malo duže u bolnici.
Dižem se s naporom.
- Nisam očekivao, drugovi, da ću danas govoriti ovde pred vama, stoga će moje izlaganje biti kraće no što bi inače bilo. Ne želim ni da ponavljam ono što ste već čuli od drugova koji su govorili pre mene, jer svi smo mi dosad prošli kroz iste ili bar kroz slične faze. Ono što moj slučaj čini specifičnim to je da sam se ja dosad stalno osećao kao da sam pod nekom teškom optužbom za nešto s čime nemam nikakve veze...
NASTA komešanje i žagor. Neko dobacuje:
- Da nećeš, možda, da dokazuješ da si nevin dospeo ovamo?!
- ... Ali, drugovi, ja ne mislim ni o tome da govorim, jer nije ni mesto ni momenat za to. Ovome drugu odgovorio bih samo to da ne smatram sebe nimalo nevinijim no što su ostali. Stoga ne želim da insistiram ni na tome da sam ja onda kad se pojavila rezolucija, tvrdio da je to jedna tragična zabluda i da je njome zadat težak udarac međunarodnom radničkom pokretu i stvari svetske revolucije. Ali, u isto vreme, i mene su nagrizale sumnje koje ste i vi imali i razdirale me iste kobne protivrečnosti koje su nas sve ovamo dovele. Od mene, drugovi, nemojte očekivati nikakvih krupnih reči ni zaklinjanja: ja nisam kadar da to i delom potvrdim, jer sam skršen i fizički i duševno...
Tu zastajem: osećam da počinje nešto da me guši u grlu i da ne bih mogao nastaviti a da se ne zagrcnem. Neobična mi je i ova tišina koja odjednom zavlada. Sobni obori glavu i razmišlja nekoliko trenutaka pa se odlučuje:
- Mislim da možemo primiti ovo izlaganje jer bi teško bilo odricati iskrenost ovom drugu. Uprkos ovome što smo od njega čuli, ja mislim da će on, kad se vrati iz bolnice, biti u stanju da na delu pokaže da je promenio svoj stav.

TAKAV JE ČOVEK
HIGIJENIČAR me vodi do bolnice. Bolesnik pored kojeg su me smestili dotače mi rukom ramena. Jedva prepoznajem u njemu doktora Boru Kostina.
- Sigurno si se začudio kad si na ovom ostrvu video ovoliki broj naših jednomišljenika?
- Jednomišljenika, kažeš? Ali, tim jednomišljenicima treba da zahvalimo što sad ležimo ovde sa polomljenim rebrima!
- Šta možeš, za to je sistem kriv, sistem prevaspitavanja - uzvraća on sa nekom bolnom ironijom. - Ako ne ti, a ono svakako oni koji su došli s tobom poći će sutra da isto tako nameštaju rebra onima što dođu u narednom transportu. Takav je čovek, i tu se, nažalost, ništa ne da izmeniti. Kad mu sugerišeš da se ni na koji drugi način neće moći osloboditi ovog ukletog ostrva, on će poći i na rođenog brata. Jer, kad ga stave pred alternativu: ili povratak kući ili ovo ostrvo na kojem treba kosti da mu istrunu - jasno je za šta će se on odlučiti.
(NASTAVIĆE SE)