Piše: Marko Vranješević
SEDIM na tvrdom ležištu u baraci, leđima naslonjen na drveni stub, i zamišljeno gledam preda se. Prolaze možda i sati, ali ja vreme danas i ne osećam i čini mi se da me sad ništa ne bi moglo pokrenuti iz ove hladne nepomičnosti. Prilazi mi sobni redar, seda blizu mene na boks i dugo me zagleda kao da bi da zapodene razgovor, ali se sve nekako snebiva. Najzad poče, sasvim tihim glasom, kao da će mi saopštiti nešto što ne bi smeo da mi kaže pa se boji da bi ga neko mogao čuti:
- Znam ja, druže, zašto si ti tako zamišljen. I meni je tako bilo dok nisam počeo da se dopisujem sa svojima. Ne žalosti se ništa, kroz mesec dana, a možda i pre, moći ćeš da se javiš kući.
Da pišem kući? Imam li ja uopšte kuću, imam li porodicu? Imam li ikog od svojih najbližih? Gde su oni? Nikad u životu nikome nisam učinio nikakvog zla, ali sam sad, bez imalo svoje krivice, možda prouzrokovao tragediju svojih najmilijih.
Kroz san čujem: "Diži se!"
Cela baraka je već na nogama. Svi se užurbano oblače i nameštaju ćebad (to mora biti besprekorno savijeno, kao u vojsci) i svaki se žuri da što pre izađe: veoma je kratko vreme od ustajanja do jutarnjeg stroja, a za tih petnaestak minuta treba stići i do velikog zajedničkog nužnika kojim se služe gotovo sve barake. Jedva uspevam, uz najveći napor, da se obučem. Drug koji je spavao pored mene pomaže mi da savijem ćebe. Pred barakom, umesto svojih novih, zatičem nečije stare opanke koji su već počeli da se cepaju, i sad mi je razumljiva ona žurba sa kojom su malopre svi pošli da se što pre dočepaju izlaza.
Svrstavamo se u redove po četvorica i krećemo. Ja sam u poslednjem redu. Naprežem snagu i volju da održim korak i da ne zaostanem od stroja. Ali samo za kratko uspevam da idem u korak sa drugovima pored sebe, a onda počinjem da se zanosim i teturam. Četni brigadir, koji ide pored stroja, gleda me popreko - misli da simuliram. Sad idemo nizbrdo pa koliko-toliko mogu da se držim stroja. Kod glavne kapije, gde je stražarnica, malo predahnem dok milicionar otvara kapiju i prebrojava nas. Onda opet: jedan-dva! Snaga me sve više izdaje, korak više ne mogu da držim, povodim se, klecam, zaostajem. A četa se laganim, ali čvrstim korakom sve više penje i udaljuje. Pokušavam da smanjim rastojanje, ali uzalud: četa se sve više gubi u kamenom prostranstvu. Kao da niko ni opazio nije da ne koračam više s njima. Osećam se sve usamljenije i bespomoćnije sred ovog nepreglednog nemilosrdnog kamenja. Ipak koračam i dalje, teturajući i klecajući penjem se uz brdo. Do ušiju mi dopire nečiji glas:
- Ej ti, što si tako zaostao?
Tak tada vidim: na velikom kamenu, nedaleko od puta kojim idem sedi milicionar.
- Ne mogu više, snage nemam! - naprežem se da mu doviknem, a sopstveni glas mi dođe nekako tuđ.
- Moći ćeš, moći! - kaže on kao preteći, ali se ne miče s mesta.
Koračam i dalje, u nadi da ću, ipak, stići do čete. Znoj me obliva, posrćem, osećam da mi je snaga na izmaku, ali, ipak, nekako stižem do mesta gde se četa zaustavila. Četni brigadir me posmatra više začuđeno nego strogo, ne govori ni reči: moj izgled svakako mu rečitije govori no sve što bih mu u ovom času mogao da kažem kao objašnjenje ili opravdanje.
Na tom mestu već počinje užurbano da se radi: odzvanjaju krampovi, čuju se udarci motika po tvrdoj zemlji. Jedni lopatama zahvataju zemlju i pune njome tragače, drugi na prazne tragače stavljaju krupno kamenje; po dvojica stoje kod svakog tragača pa, čim se ovaj napuni, hitro se mešaju za debele drvene drške i, zanoseći se pod teretom, ali brzo, odlaze nekuda pa se uskoro trčećim korakom vraćaju sa praznim tragačima i čekaju da se ponovo napune. Na mestu gde se kopa, zemlja je duboko usečena, a spreda se diže čitav obronak, tako da to liči na neki rudokop. Pokraj staze kojom prolaze oni sa punim tragačima stoji zapisničar i stalno nešto beleži u knjigu: kako naiđe koji par sa punim tragačem, jedan od njih dovikne njihov broj, a zapisničar odmah beleži.
Postaje mi jasna žurba sa kojom se ovde radi. Svaki se trudi da prenese što veći broj tragača jer se sve to beleži za nekoga ko vodi o tome računa i od koga, svakako, mnogo toga zavisi. Niko me još ničim ne zapošljava, vide u kakvom sam stanju pa to i ne pokušavaju. Spuštam se lagano na jedno mesto gde je zemlja toliko iskopana da liči na veliki rov. Dok se saginjem, lice mi se grči od bolova koje osećam u celom telu. Sedim tako u toj iskopanoj zemlji kao u grobnici da bih se bar malo odmorio pre nego što me pozovu na rad. Uto mi brzo prilazi jedan mladić.
- Druže, eno ide komandir, nemoj da te tako zateče!
MLADIĆ mi pomaže da se dignem. Tada opazim onog istog milicionara koji je sedeo pored puta kako se približava laganim korakom. Polazim sa mladićem do njegovog tragača. On me gleda sažaljivo.
Ni prazan tragač ne bi mogao da poneseš, a kamoli sa ovolikim teretom! Biraj to manje kamenje pa meći na tragač.
Komandir me gleda nekoliko trenutaka kako se mučim dižući kamenje pa onda odlazi dalje, ništa ne govoreći. Ne prestajem da radim, ali sve teže se saginjem, znoj me sve više obliva, sve jače bolove osećam pri svakom pokretu i toliko sam već malaksao da jedva dižem i ono najmanje kamenje.
- Ajde, ajde, življe to, nemoj da zabušavaš!
Podignem glavu i vidim pred sobom četnog komandira. Gledam ga pravo u oči. Njemu neprijatno od tog pogleda.
- Ako si bolestan, sedi malo pa se odmori, ionako od tebe nema koristi! - kaže on blaže, udaljavajući se.
Lakše bi mi, čini mi se, bilo da mi je rekao koju osornu reč; ovo me boli kao uvreda. I baš uprkos njegovoj primedbi, trudim se da produžim sa radom, pokušavam da podignem jedan poveći kamen, ali više nemam snage ni da ga s mesta pomaknem, u glavi počinje da mi se muti, celo radilište kao da se zaljulja, i ja klonem na zemlju kao pokošen.
(Nastaviće se)