Piše: Marko Vranješević
PENJEMO se u voz među poslednjima. U vagonu nigde prozorčeta, i svetlosti spolja kroz još otvorena vrata. A kad se za nama zalupiše vrata, u vagonu osta samo bleda svetlost lampice na stolu, kao u mrtvačnici. I, da nije ovih živih lica svud oko mene gusto zbijenih po dugačkim klupama i po podu vagona, mislio bih da sam zaista u mrtvačnici. Samo neka sam tu među njima, među drugovima, pa neka me šalju kuda god hoće, spreman sam da s njima delim sudbinu, ma kako ona gorka i teška bila; ono najstrašnije, ono najstrašnije, ono najstravičnije valjda je zauvek ostalo za mnom.
- Ajde, polazi! - ču se sa palube.
Jedan po jedan, počinjemo da se penjemo uz visoke, strme stepenice. Na dnu stepenica stoji milicionar i skida lance sa onih koji su još ostali vezani. Svi se guraju da budu što bliže stepenicama, kao da se svako boji da će ostati poslednji.
Obilje svetlosti i vazduha, plavi beskraj što iznenada puče predamnom, za tren mi zasenjuje oči, već davno odviknute od takvog prizora. A onda: samo kamen, go kamen, ogromne gromade krupnog i oštrog kamenja što se penju naviše dokle god pogled dopire, i svetlo - plavo prozračno nebo.
Predamnom širok put posut sitnim kamenjem. Pođem nesigurnim korakom. Korak, dva, a onda me neko iz sve snage udari pesnicom u leđa i ja se prostrem ničice po oštrom, kamenitom putu. Naprežem poslednju snagu i s mukom se dižem. Tek tada vidim neke ljude oko sebe u vojničkim odelima i pomisim da su nas doveli u neki vojnički logor. Jedan od njih stoji sasvim blizu mene i pada mi u oči da on na kapi nema ni petokrake niti ma kakva drugog znaka.
Postrojavaju nas, jednom za drugim, kao u partizanskoj koloni.
- Sagni se! Dole glavu! - naređuje surov glas.
Stojim, sagnut, sa dlanovima na kolenima. Onaj ispred mene ima istu pozu, a takva je, svakako i cela kolona.
- Glavu još niže! - čujem nečiji glas tik pored uha i osećam nečiju tešku ruku na potiljku kako mi pritiskuje glavu naniže.
Beskrajno dugo čini mi se da stojimo tako, presamićeni, oborene glave, u uvedljivoj, ponižavajućoj pozi. Ništa ne vidim sem oštrog, sitno istucanog kamenja na kome stojimo i nogu druga ispred sebe. Od siline vrućine sav sam u znoju i vidim kako krupne graške znoja padaju, sve češće, sa mog lica kamenje predamnom.
- Plače! - čujem pored sebe neki glas sa prizvukom zajedljivosti. Sperda, valjda negde sa čela kolone, razleže se komanda.
- Kreći! - Sagni glavu!
Ispravivši se, vidim sa obe strane puta nedogledne redove onih u vojničkim odelima: to je stroj kroz koji treba da prođemo. Neko me udara pesnicom pozadi, u rebra, i opominje da glavu držim sagnutu i da ne gledam unaokolo.
Krećemo dosta brzim korakom, praćeni besnim udrcima sa obe strane stroja. Ravnomerno padaju udarci pesnicom u rebra, svakih pet-šest sekundi i sve više, kao da gađaju baš to mesto, osećam oštar bol negde tamo gde su bubrezi. Pokušavam da dignem glavu i pogledam u stranu. Čitava kiša udaraca opominje me da je to nedozvoljeno. Sa sve većim naporom dižem noge: idemo po nekoj beskrajno dugoj uzbrdici, praćeni sad nešto ređim, ali još uvek snažnim udarcima pesnica. Onda opet ubrzavamo korak, udarci postaju češći, a zatim gotovo trčećim korakom spuštamo se po nekoj blagoj nizbrdici, neperstano kroz stroj, neprestano praćeni udarcima sa obe strane i povicima:
- Dole banda! Ua, dole banda!
Dugo još trčimo po toj nizbrdici, čiji nagib postaje sve blaži, sve manje primetan. Usporavamo korak - put sad vodi po ravnom prostoru - a udarci neprekidno padaju. Spotičemo se o tvrdo kamenje, ali niko ne pada: krajnjim naporom volje svaki izbegava ono što bi i od ovoga bilo strašnije.
Najzad se zaustavljamo, iznureni i izmrcvareni.
Sad nam više ne brane da držimo glave uzdignute. Zbijamo se opet na gomilu. Neki se već upućuju ka jednoj uzvišici na kojoj čeka čovek sa makazama i mašinom za šišanje, obučen u voničko odelo kao i ostali. Već i ne pamtim kad sam se poslednji put šišao do gole glave, uvek sam to nerado činio, a sad prolazim mirno, gotovo ravnodušno, mada znam da u tome aktu ima sad i nečeg ponižavajućeg. Dok me berberin šiša, sedim na velikom kamenu i posmatram more kako se jedva primetno mreška na blagom vetru i iskri pod septembarskim, ovde još tako vrelim suncem. Dva duga ostrva - jedno što se pruža sa severozapadne strane daleko ka jugozapadu, sa selima razbacanim duž morske obale, i drugo na severu, mnogo udaljenije, kome se vidi samo tamna silueta, čine da more sa te strane izgleda kao zaliv. Samo sa južne strane pruža se u nedogled morska pučina i gubi u nebeskom plavetnilu.
Tu gde stojimo more je, uz obalu, plitko, pa nam posle šišanja naređuju da se okupamo, ali nismo ni nekoliko minuta proveli u vodi, kad neko podviknu da prestanemo sa kupanjem i da svaki uzme svoju odeću, obuću i rublje. Sa zavežljajima u rukama, idemo, istim putem kojim so i došli, ka jednoj velikoj baraci. Prolazimo opet pored ljudi u vojničkim odelima, ali to više nije onaj gusti stroj i, mesto udarcima, sad nas dočekuju dobacivanjima praćenim kikotom:
- Pazi, pazi onoga, kako sitno gazi, kao da je na korzu!
- Ej, ti tamo, lakše malo, čuvaj tabane!
- Šta ti je bre, trbuh tako splasnuo? - dobacuje neko treći.
(NASTAVIĆE SE)