Piše: Marko Vranješević
Dug, prodoran zvuk električnog zvonceta. "Policija!", kriknem, nesvesno, još nerasanjen, otežalih očnih kapaka (budilnik na noćnom ormariću pokazuje jedan čas posle ponoći): taj reski zvuk zvonceta prenese me odjednom, ovako nerazbuđena, u doba okupacije, kada su nas u dugim noćima, posle policijskog časa, budile česte racije priređivane čas od Nemaca, čas od Nedićevaca, unoseći svakog puta mučno nespokojstvo.
Ko li to sad, u petoj godini slobode, posle hiljadu četiri stotine sedamdeset dana napornog, ali radosnog rada i isto toliko noći mirnog sna, dođe da me seti na mučne, košmarne noći okupacije?
U sobu ulaze četiri mlađa čoveka sa dvema našim susetkama. Napred je čovek oniskog rasta i nesrazmerno velike glave. Pregledavši najpre lične karte, i Brankinu i moju, on mi pruža list harije. Iznenađen i zbunjen držim tu hartiju čija slova mi titraju pred očima, i jedva najzad razabiram to da sam danas, 17. maja 1949. godine, odlukom javnog tužioca za grad Beograd, lišen slobode.
Ona četvorica se odmah dadoše na posao: pregledaju najpre knjige i listove, pažljivo prelistavajući svaku knjigu, i pod je uskoro sav prekriven razbacanim knjigama, časopisima i svakojakim hartijama.
Mora da sam pod nekom teškom optužbom kad su u ovo gluvo doba noći došli da vrše tako temeljan pretres celog stana, i to ništa manje nego četvorica njih u pratnji dveju svedokinja!
VISOK, plav milicionar uvodi me u kancelariju na prvom spratu. Za dugačkim stolom sedi omanji, mršav čovek u civilnom odelu, sitnih zelenkastosivih očiju koje neprijatno bodu kroz debela stakla njegovih naočara. Oslovljavaju ga sa "druže poručniče".
- Šta imaš od stvari kod sebe? - pita me ne gledajući me u oči.
Predajem mu novčanik u kojem je lična karta i nešto novca i ostajem tako, blizu stola, zagledan u poručnika.
- Odbij tamo! Do zida - kaže on povišenim glasom, a onda naređuje milicionaru da mi pretrese džepove.
Milicionar pažljivo pregleda svaki džep, prevrće postavu od džepova i onda kad je to očigledno nepotrebno, nesumnjivo u želji da se pred poručnikom pokaže što revnosnijim. U jednom džepu od prsluka napipa dva-tri palidrvceta, izvadi ih i stavi na sto.
- Izvuci pertle iz cipela! - naređuje poručnik.
- Zar je potrebno? - kažem tihim glasom kao da pitanje upućujem sam sebi.
- Potrebno, potrebno - jetko dobacuje poručnik. - Ne misliš valjda da ćeš šetati Terazijama!
Stojim nepomično i čekam šta će dalje biti.
- A znaš li ti zbog čega si ovde? - prostreli me poručnik pogledom.
- Ne znam.
- Znaćeš, znaćeš - nekako značajno naglašava poručnik i naređuje milicionaru da me vodi.
Dugo se penjemo uz stepenice, napred ja, iza mene, u stopu, visoki milicionar. Stižemo do petog, poslednjeg sprata. Prolazimo kroz uzan hodnik osvetljen slabom svetlošću sijalice sa stropa i zaustavljamo se pred vratima iznad kojih je broj 38. Milicionar koji dežura u hodniku otključava vrata...
NA drvenom podu ćelije duge oko četiri, a široke svega oko dva metra, leže njih sedmorica, popreko, jedan uz drugog, ispunjavajući gotovo ceo prostor od vrata pa sve do spoljnjeg zida na kojem je prozor sa gvozdenim rešetkama. Na visokoj tavanici gori jaka sijalica. Trojica zatvorenika, i to oni stariji, odmah se bude, a oni ostali - četiri mladića - još spavaju. Svi leže, pokriveni ćebetom, sem jednog bledolikog čoveka od svojih četrdesetak godina, guste crne kose, debelih brkova i krupnih tamnih očiju, koji nas dočekuje u polusedećem stavu, pokriven skupocenim ćebetom od kamilje dlake.
- Poznaješ li ovoga? - pita ga milicionar.
- Ne.
Isto pitanje upućuje i onoj drugoj dvojici: postarijem čoveku koji ima samo jedno, krupno i kao začuđeno oko, i jednom čoveku srednjih godina, velike, mršave glave sa veoma proređenom kosom i živim, lukavim očima. Milicionar i od njih dobi isti odgovor. On onda probudi, drmusajući jednog po jednog, ona četiri mladića, pa kad mu i oni isto odgovoriše, obrati se meni:
- Ostaćeš ovde - pa izađe i okrenu, spolja, ključ u bravi. Tek četvrtog dana - bila je subota - baš nekako pred samo podne, Lisica me pozva na saslušanje.
U svojoj prostranoj sobi islednici, major Protić, onaj isti što je saslušavao Bucka i Dakića, dočekuje me sedeći za velikim kancelarijskim stolom. Pored njegovog je još jedan, isti takav sto, na njemu pisaća mašina za kojom sedi mlada daktilografkinja. Islednik mi nudi stolicu i posmatra me nekoliko trenutaka ne govoreći ni reči. To je mlađi čovek - nešto preko trideset godina - krupan i podebeo. Trudi se da svom pogledu da što više oštrine, pa uporno i netremice gleda u me škiljeći. Prvo progovori daktilografkinja pitajući me za godine, za ime oca i majke. Majčino ime - Melanija - jedino to ime mi je ostalo od najbližeg stvorenja, od svega što je u vezi s njom samo sam to ime zapamtio: dve godine sam svega imao kad je umrla, a čak ni sliku njenu nikad nisam video. Ako mi se rodi ćerka (tako sam još ranije sa Brankom odlučio), nosiće to ime. I opet se u mislima prenesem kući, vidim Branku onakvu kakva je bila u momentu, kad sam se, pre četiri dana, opraštao s njom možda zauvek... Iz tih misli me trže islednikov glas:
- Pričaj gde je sve u Sovjetskom Savezu boravila delegacija književnika čiji si ti bio član.

NEDAVNO je izašla iz štampe knjiga "Senke Golog otoka" kao posthumno izdanje beogradskog književnika Marka Vranješevića. U tom potresnom autobiografskom romanu, Vranješević svedoči o svojoj golootočkoj golgoti, ali i o vremenu pre i posle robijanja u zloglasnom kazamatu. "Novosti" će u feljtonu, koji započinjemo, objaviti najinteresantnije delove svedočenja Marka Vranješevića.

(NASTAVLJA SE)