Piše: Zoran ARACKI

SRPSKI pisci, prošlih, kao i ovog najnovijeg 21. veka, oduvek su voleli kafanu. To je, uostalom, mesto na kome sve počinje, a bogami i mnogo toga se završava.
Stevan Sremac je u većem delu svog života bio boem. Kafanu je veoma voleo i u njoj provodio i dane i noći, iako nije bio pijanac. Veoma lako i dobro uspevao je da uskladi profesuru i boemiju, pa mu je kafana služila kao mesto za odmor, ali i kao bogati izvor za početak rada na nekom od književnih dela. Matoš je za Sremca govorio da je "tip inteligentnog bećara za kojim su uzdisale niške ubavice iz uglednih čorbadžijskih porodica".
U Nišu je njegova omiljena kafana bila "Marger", a u Beogradu "Dardaneli".
Sedenje u "Margeru" bilo je u dobroj meri značajno za nastanak "Ivkove slave", jer se tu sastajao sa budućim junacima ove pripovetke Živkom Mijalkovićem, jorgandžijom, budućim Ivkom, Mikailom Nikolićem Kalčom, obućarom Ljubomirom Kneževićem, Kurjakom, bravarom Jovanom Đorđevićem Smukom i mnogim drugim. Bio je gurman, posvećen "kalčijanskom živuvanju", ali odmeren u jelu i piću. Voleo je pečenu jagnjetinu, ćurlinsko crno vino, sevdalijsko raspoloženje.
Pored "Margera", njegove omiljene niške kafane bile su "Bosna", "Kasina" i "Bulevar" (kasnije Oficirski dom, danas Dom mladih) sa čijim je vlasnikom Milanom Radosavljevićem, koga su svi zvali Raponja, mnogo godina drugovao.
U Beogradu "Dardaneli" su bili nezaobilazni. Sve do 1901. godine ova kafana se nalazila na mestu gde je zatim podignuta palata Uprave fondova, koja je zatim korišćena kao Hipotekarna banka, a danas je na tom mestu Narodni muzej. Kafana je svojom širinom gledala na Vasinu ulicu. Zgrada u kojoj se kafana nalazila bila je svojina Koste Ivkovića, oca dr Momčila Ivkovića, poznatog beogradskog lekara i političara. Krajem 1869, odnosno početkom 1870, kafanu je pod zakup uzeo Mita Ristić zvani Ćira, i tek tada je ona dobila svoj pravi imidž, zbog kojeg je ostala zapamćena kao kultno mesto srpskih književnika, boema.
U obnovljenu kafanu najpre su počeli da dolaze glumci Narodnog pozorišta, a kasnije je ona postala mesto okupljanja intelektualnog Beograda.
Pišući o kafani "Dardaneli", Branislav Nušić je naveo da su u doba osamdesetih, pa sve dok su postojali, "Dardaneli" bili središte duha, boema, veselog i vedrog Beograda, sastajalište glumaca i književnika...
- Od književnika ja sam zapazio Ćuru Jakšića u "Dardanelima" - pisao je Nušić. - Inače, Glišić bi vrlo često prelazio iz svoje male dramaturške ćelije te pio kafu ovde. Tako isto su stalni gosti bili: Brzak, Vlada Jovanović, Sremac, Dragutin Ilić, a Janko i Vojislav, kao docnije Mitrović i Domanović, kao da nisu nikada ni micali odatle. Mogao si tu u svako doba dana i noći da ih nađeš.
Redovni gost u "Dardanelima" bio je i Stevan Sremac. Imao je svoj poseban sto i uvek isto društvo. Sto mu je bio kod prozora koji je gledao na Vasinu ulicu, a za tim stolom redovno su sedeli Dragutin Ilić, Boža Gavrilović, Dragutin Nikolić Baglja i Milutin Božić, velikoškolci četvrte godine. Sremca je posebno nerviralo to što su i njegovi đaci iz gimnazije počeli da dolaze u kafanu, pa je jednom od njih, koji je vežbao bilijar, rekao:
- Slušaj, Jovanoviću, moraćemo ili ja ili ti da promenimo lokal!
Osim sa književnicima, Sremac je mnogo voleo da sedi sa malim ljudima, varoškom sirotinjom, krijadžijama, salepdžijama, kujundžijama, trgovcima, lovdžijama, kubedžijama, abadžijama, dućandžijama, esnaf čovecima, kardašima.

ELITNO DRUŠTVO
O KAFANI "Dardaneli" pisao je Antun Gustav Matoš u "Glasu Matice Hrvatske" 1906. godine:
- Tu se često sastaju svi opasni pamfletisti beogradskih novina, sve što ne spada u "koteriju" profesorske literature i akademijske, univerzitetske, autoritativne kritike, sve što više voli ljude od ideja, život od teorije, umetnost od strančarstva. Nekada su u tom društvu sjali Vojislav Ilić, Janko Veselinović i Milovan Glišić, ali Glišić se iza Jankove smrti povukao, a danas su tu najtipičniji Branislav Nušić, Bora Stanković, po mom mišljenju danas najbolji srpski pripovedač, bivši ministar Pavle Marinković i sjajni komičar Ilija Stanojević (Čiča), satirik Domanović i Milorad Mišković. Inače "kafanski ljudi" ne dolaze u to društvo s političkih razloga.

(Nastaviće se)