Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ
CRNJANSKI nas vodi na železničku stanicu "Caring kros", jednu viktorijansku zgradu, žućkastu, koja bi kao takva mogla da stoji u Moskvi ili Beču. Ulazimo u svečan, bizaran foaje, penjemo se ogromnim stepeništem, po veluru, sačekuju nas garderoberi, potom "metr de hotel", u pratnji dva kelnera i somelijera (onog koji služi samo piće).
Crnjanski poručuje galantno. Već je izdao nalog da počnemo sa šampanjcem... Ala će ga to stajati!, mislim u sebi. Šta mu je? Hoće Crnjanski da je ponovo savetnik za štampu pri ambasadi.
Lepo ručamo i razgovaramo, čak i sa kelnerima, što je, inače, u Britaniji, "šoking". Sa poslugom se ne razgovara. A Francuzi, i to otmeni koje sam poznavao, smatraju za čast da su intimni sa šefom kelnera, da kelnere poznaju po imenu, a sa gazdom restorana mogu, eventualno, biti "na ti".
Kad smo sve to lepo pojeli i popili, vidim ja da će račun biti visok, više nego što je mislio Crnjanski, jer on ovde svakako nije dugo zalazio, pa, spazivši kako se kelner približava sa računom na tanjiru, dam mu znak da ga prinese meni, a onda se nagnem ka Crnjanskom i kažem mu, pola u šali, ali svakako ne i u zbilji: "A sad će da padne krv balkanska ako se umešate..."
- Vi ste ludi - reče ljuto i dade znak kelneru da njemu prinese račun. Ali, ja sam već pročitao i video da iznosi četiri funte i nešto šilinga, pa brzo izvadim jednu novčanicu od pet funti, i kažem kelneru da ostatak zadrži.
Iznenadi se kelner, a Crnjanski ironično:
- Baš ste ludi... Prosipate novac po vetru... O tome će ovde da se priča godinu dana. Čak ni lordovi ne ostavljaju više od pet šilinga bakšiša, pa ne znam koliki da je račun.
A JA: - Ali, šer metr, vi znate da smo mi Južnoafrikanci skorojevići, i da volimo ovim Britancima oko nas da pokažemo kako su propali. Evo, sad ostavljamo i Komonvelt.
I tu mu ispričam sledeću priču, popularnu u Južnoj Africi:
Bio u Londonu Van der Mernje, ličnost kao što je kod nas Lala iz Banata. Išao ulicom, kad mu se približi prosjak. Van der Mernje pruži mu jedan šiling. Prosjak mu se najlepše zahvali. Van der Mernje pođe, pa se vrati. Reče mu: - Dajte mi natrag šiling. - Zašto, sr? - i pruži mu ga. Van der Mernje mu sad pruži srebrnjak od dva i po šilinga. Prosjak se ponovo najlepše zahvali. Van der Mernje pođe, pa se vrati. Veli: - Vratite mi 2/6. - Zašto, sr? - opet će prosjak. Uto mu ga vrati, a Van der Mernje njemu srebrnjak od pet šilinga. Prosjak ne može da se načudi: pet šilinga. On može s tim da ruča i večera. Opet mu se najlepše zahvali, pa ga upita: - A zašto to činite, sr? Van der Mernje, pravi Bur koji je patio od Engleza, reče jednostavno: - Ne znate koliko mi je milo videti Engleza kako prosi.
Crnjanski:
- To i Sremčevu priču "Buri i Englezi" ne iznosite pred Engleze.


TEK kad čovek živi sa Englezima može da ih upozna i više da ih ceni, mada ne bih rekao i da ih zavoli. LJubav stranaca i Engleza, retka je stvar. Kažu da su Škotlanđani iskreniji, veseliji, s njima se može sprijateljiti. Tako se govori i o Velšanima i Ircima. Englezi, to je jedna mešavina, posebna.
Uzmimo našu posetu Nacionalnoj galeriji.
Radni je dan i ulaz je besplatan. U Luvru, to je samo nedeljom i na dan 14. jula (kad niko u muzej ne ide). U Vatikanu - nikad.
Garderoba se svuda plaća, ali u Nacinalnoj galeriji ne samo da je besplatna, već stoji natpis na drvenoj tabli, ispisan zlatnim, kaligrafskim slovima, da je zabranjeno davati bakšiš. Tu su Englezi upotrebili glagol "zabraniti" koji retko ističu. Na primer, ne pišu "Zabranjeno je gaziti travu" već samo "Pliz!" (Molim!).
Fotografske aparate zabranjeno je unositi u Galeriju, kao i u druge muzeje. Pitam Crnjanskog da li da ostavim svoj aparat, dosta skupocen, ili da ga strpam u Roksandinu tašnu?
- Šta vam pada na pamet? Možete staviti u garderobu i dijamantske adiđare.
Ja ostavljam aparat kod čuvara. Roksi, ipak, zadržava na sebi svoj novi mantil od astragana. Veli: "Da ga ne sanjam". Uostalom, ne smeta joj da ga nosi.

(NASTAVLJA SE)