STEVAN Raičković se već od početka sasvim predao poeziji. Ona mu je bila zamena za sve što je predstavljalo bilo kakvu veru.
"Odavno je iza mene bila ostala religija, moje osećanje ideologije za koju sam se spontano opredelio pri prvoj mogućnosti izbora bilo je već uveliko načeto: trebalo je umesto ovih dvaju zinulih stropova pronaći bilo kakav duhovni krov i skloniti svoju golu i još uvek usijanu glavu. Ma gde i ma sa kim bio, ma šta činio, ja sam osećao da se nalazim pod svodom poezije."
A šta je to za pesnika “svod poezije” možda najbolje govori još jedna priča o sonetu; neka se njom završi “jedna moguća biografija” Stevana Raičkovića, sastavnjena u svega nekoliko fragmenata.
Završni sonet svoje poezije Raičković je napisao “na septembarskoj plaži u Herceg Novom 1991. godine”; od tada se više nije latio ove magične forme koja je, kako on veli, “sasvim moguća i prava mera da se nasluti... naznači... i izrazi... pa i do kraja iscrpi... svako osećanje, iluzija, slika ili misao u čoveku... svaka zamisao koja je dostojna da ostavi i svoj trajniji beleg”. Uneo ga je u poslednje izdanje “Kamene uspavanke”. Za ovaj sonet zaista se može reći da pun i osećanja, i iluzija, i slika i misli.
PESNIK kaže da je i ovaj sonet, kao i neki drugi njegovi, “sastavnjen od prvog do poslednjeg slova u glavi...”, u trenutku kad su iznad osunčane plaže u jednom trenutku preleteli vojni avioni.
"Sećam se i jednog `neslavnog` kurioziteta iz tog događaja koji mi ne izbija iz glave dok o svemu ovome govorim: dok sam onako stajao na ogromnoj i sasvim opusteloj plaži... bio sam po čitavom telu enormno namazan maslinovim užem... Zbog toga sam se osećao još bespomoćnijim... Nisam pristajao ni tamo ni ovamo. Za ulazak u samo more nisam - zbog nastale situacije - psihološki bio spreman... a zbog nauljenog tela - nisam se mogao obući i napustiti ovaj, ovaj... kako mi se činilo... `brisani prostor`... Pod suncem, i pod uljem... onako uspravljen... i bljeskav... imao sam u svojoj uobrazilji predstavu da sam u čitavom horizontu bio možda jedini orijentir... i meta... između dve suprotstavnjene sile... između kojih se svakoga sekunda očekivao ratni sudar..."
RAIČKOVIĆU se čini "da nije bilo ovih bizarnih okolnosti... ne bi bilo ni soneta"... A pravi uzrok bio još banalniji: želeo sam - pre nego što naiđe datum mog polaska za Beograd - da do kraja istrošim moju flašicu sa zaostalim maslinovim uljem..."
"Eto šta sve može... ponekad... da se iščeprka iz samih temelja naše `uzvišene` poezije..."
Drugim rečima - poezija je u svemu. Potreban joj je samo pesnik.
***
U ovom feljtonu nema mesta da se detaljnije govori o svim Raičkovićevim zbirkama stihova, a ukupno ih je bilo sedamnaest, o pet knjiga zapisa i proze, o sedam veoma značajnih dela za decu i prepevima Šekspira, Petrarke i slovenskih, posebno ruskih pesnika, o devet knjiga esejističkih i memoarskih tekstova...
NJegova sabrana dela čini deset tomova, kojima nije obuhvaćena autobiografija "Jedan mogući život", najčešće korišćena u ovom feljtonu.

NA SEPTEMBARSKOJ PLAŽI
U HERCEG NOVOM 1991. GODINE

Ne znam da li da stojim?
Ne znam da li da bežim?
(Ja se pomalo bojim
Na ovom pesku gde ležim.)

Da li da krenem Bogu?
Ili okrenem vragu?
Da maknem nekud nogu
Il` stojim u svom tragu?

Sam nasred pusta žala
Sa glavom koja strši
Pod suncem što je loče:

Kao u zevu ala
Ja čekam da se svrši
I ovo što ne poče.
(KRAJ)