Piše: Novo TOMIĆ
U SENTI na Tisi, u kojoj su moji roditelji službovali od 1935. do 1940. godine - пиše Stevan Raičković u "Jednom mogućem životu" - u varoši iz koje potiču moje najjranije i najnezaboravnije uspomene iz detinjstva - živeo je jedan pesnik... koji je već odavno zaboravljen... (Čak ni ja, koji ga se, evo, sećam, ne uspevam da mu se setim imena, nego samo prezimena)...
Ovako, kao u nekoj bajci, Stevan Raičković počinje priču o dragim mu pesnicima. A njih je mnogo. Od tog "gospodina Kirjakovića", koji mu je ostao u živom sećanju iz detinjstva, pa do onih koji bi mogli da mu budu deca.
Ipak, jedan se nekako izdvaja iz ove galerije. On je bio Raičkovićev prvi uzor, "prvi pesnički učitelj, sami simbol poezije". A ime mu je Milorad Ilić, ali ga je cela smederevska gimnazija, gde su se njih dvojica sreli i upoznali 1942. godine, zajedno sa profesorima, zvala Prika Ilić. Malo je ko za njega čuo, imena mu nema ni u najboljim književnim leksikonima, kao uostalom ni Kirjačkom, ali Stevan Raičković još ne može da prežali što njegovi stihovi "nikada nisu osetili ozon". I još se nada da će osetiti, iako je Prika umro pre nekoliko meseci.
"Uz knjige koje sam čitao... moji susreti i moje priče s pesnicima... bili su so moga opstanka. Ja i ne znam: na koji bi se drugačiji način, mogla makar i približno, otaljavati ova stvarnost..."
A AKO bismo sada pukušali da navedemo imena svih tih dragih mu pesnika, to bi bilo gotovo nemoguće. Jednostavnije je reći da su to bili svi, ili gotovo svi, od onih najstarijih koje je, došavši u Beograd, zatekao na književnoj sceni (i u životu), pa do najmlađih. Pa, i šire od toga. Našao je "srodne pesničke duše" i među Hrvatima, Slovencima i Makedoncima, među Bugarima i - Rusima, naravno. Napisao je dve knjige o njima - "Portrete pesnika" i "U društvu pesnika".
"...Bivao sam i do kraja ostajao... možda najprivrženiji prijatelj... baš sa onim pesnicima sa kojima sam imao i ponajviše razlika u onim uzajamnim (glasnim) razmišljanjima i sporenjima o putevima preko kojih bi se... u našem zajedničkom vremenu... (ili uopšte)... moglo `najcelishodnije` stići do poezije..."
SAMO je slučaj Branislava Petrovića ostao poseban. Raičković je ovog pesnika smatrao "jednim od najjačih talenata posleratne poezije". Ali Petrović je "slutio i zamišljao da ga ja ne prihvatam kao bliskog prijatelja i pesničkog sabrata... što sam i ja isto tako osećao da je bio njegov slučaj u vezi sa mnom... Obojica smo se iskreno kajali u pogrešnim procenama... i u zalud straćenim godinama u jednoj obostranoj obmani... koja se više nije dala ni ispraviti..."
Još je jednu osobu imao Stevan Raičković s kojom je mogao da "otaljava stvarnost". Bila je to supruga Bojana, rodom iz Negotina, rođena Lazović. Umrla je 1979. u 49. godini. Stevan je do danas nije prežalio, ali o njoj je malo napisao. Najdirljivije reči, ne računajućio pesme koje joj je posvetio, nalazimo u jednoj fusnoti knjige "Jedan mogući život": "Uskoro... iza Skendera Kulenovića... otišla je i moja Bojana... Sećam se da mi je - kad je saznala da je na smrt obolela - kroz suze, koje je inače uvek suzdržavala, rekla: `Nisam stigla ni Skendera da ožalim`... Sećam se i toga... da je Kulenović bio sahranjen u novoj košulji... koju mu je Bojana, već mrtvom, za ukop, na brzinu i u poslednji čas, donela iz najbliže prodavnice u Vlajkovićevoj ulici..."
Raičković je Bojani posvetio šest predivnih i pretužnih soneta u "Kamenoj uspavanci"...

NE PRONESOŠE KROZ ŠPANIJU FLOR

Ne pronesoše kroz Španiju flor.
Ali nosili su crno srce u grudima.
Tvoj sin i tvoj muž kao bor i bor
Nestvarni behu: tek senke među ljudima.

Minuše kraj njih ko trun: dvor po dvor
I vrt Alhambre sa vodama i klupama.
Al tek im osta ko u dubu čvor
Pusti Aragon, ispečen, sav u rupama.

A mislili su da će dalek jug
I ta nestvarna zemlja, imena šarena,
Odškrinuti bar načas strašni krug.

A vraćaju se s mišlju da je svet arena.
I idu sada opet gradu tom
Na zapušten tvoj hum, u prazni dom.

(NASTAVLJA SE)