Piše: Novo Tomić

PRAVI “službenik poezije” Stevan Raičković je postao kad se njegova porodica posle rata vratila u Suboticu, a on se upisao u tamošnju gimnaziju. Školovanje se u početku sastojalo od bekstva sa časova, u tišinu Palića! Tu je on “na jednoj klupi... zabačenoj u gotovo divljem zelenilu...” provodio prepodnevne časove, ravnajući se prema suncu kad “iz škole” treba da se vrati u Mali Bajmok, gde su Raičkovići stanovili.
"Pisao sam stihove... ili... sa sveskama pod glavom... tonuo u polusan... pokušavajući da nadoknadim sve ono što mi je bilo oduzeto prisilnim buđenjem u kući... i onim ranim strahom od eventualne školske nastave..."
Neobičan je bio uzrok tog straha. Stevan se rodio u školi, u neresničkoj, i otac i majka bili su mu učitelji, pa je imao sve uslove da bude dobar đak. I bio je do rata. Ali, vreme koje je tokom rata proveo u đačkim klupama, sa mnogo prekida, teško da se moglo nazvati pravim školovanjem. I kad se našao u subotičkoj gimnaziji, “normalnoj” školi, koja se ni za vreme rata nije zatvarala, mladi Steva bio je prosto izgubljen.
"Sećam se da sam na samom početku... za tu prvu školsku godinu po oslobođenju... bio čak i zvanično `izuzet` od ocenjivanja iz latinskog jezika... Razlog je bio drastičan, gotovo nezapamćen u analima subotičke Gimnazije: na prvom času iz `diktata`, kojem sam prisustvovao... moj tekst na latinskom jeziku naprosto je vrvio od ćiriličnih slova..."
UZ to, nije bio bogzna kakav ni iz matematike "niti iz sličnih predmeta... fizike, hemije..." A, poezija se nije izučavala u školi. Tako je mladi pesnik bio, u neku ruku, "prinuđen" da "radno vreme" koje je njoj posvećivao provede na drugom mestu! I on je svakog jutra sedao u tramvaj i uredno kretao u "školu". Prolazeći pored Gimnazije saginjao se da ga neko ne primeti, zatim se u njemu "uspravljao pesnik". Kroz vojvođanske kukuruze odlazio je na "nastavu" u kojoj je bio i đak i profesor.
"Tako se to produžavalo iz dana u dan... sve dok se iz Gimnazije nisu obratili mojoj kući... (u kojoj nisu ni slutili šta se to događa sa mnom)... Jedva nekako... pod formulacijom da sam bio bolestan... opravdali su mi u Gimnaziji silesiju izostanaka sa časova... koje sam u pustom palićkom parku posvetio `vežbanju` iz poezije..."
ALI, zato je LJubomiru Milinu, uredniku kulture u "Subotičkim novinama", koje su se u prvim poratnim godinama zvale "Hrvatska riječ", mogao odmah da ponudi "pregršt pesama u rukopisu". Milin je Raičkoviću rekao da je u njemu odmah prepoznao pesnika, po dugoj "pesničkoj kosi", a i po "usamljeničkim sedenjima i zurenjima" na gvozdenim šipkama ograde parka pred Gradskom kućom. Ovo mesto, na kojem je Steva znao da ostane i do "samih svitanja", najčešće u društvu Lazara Merkovića, povratnika iz logora Dahau, "obožavaoca Krleže i Hegela", popularno je nazivano Majmunsko ostrvo. Ali, tu je pesnik od Merkovića prvi put dobio komplete predratnog "Pečata", u kojem je, sem Krleže i još nekih, otkrio i odmah zavoleo Dobricu Cesarića, "hrvatskog pandana naše Desanke Maksimović", s kojim se kasnije družio niz godina.
Poslednje nedelje na izmaku 1945. godine - "ono" se najzad dogodilo. Jedan od najvećih srpskih pesnika svoju prvu pesmu objavio je u "Hravstkoj riječi". Tog 26. decembra došao je, kao i obično, gotovo praznim tramvajem sa svoje "daleke periferije" do centra Subotice i tu, na prvom kiosku, sav novac koji je imao potrošio za tri primerka novina! Proverio je za svaki slučaj: u svakom od njih sa vrha jedne stranice posmatralo ga je ime Stevan Raičković, "otisnuto pojačano-crnim štamparskim slovima..." A ispod imena stihovi pesme "Majka nad zavejanim uspomenama".


SA USPOMENOM NA
JEDNU PANONSKU SOBU


Krevet u duborezu.
Perina, prekrivači:
Na vrata stavi rezu
I polako se svlači.

Oko na kitnikezu.
Porculanski jahači.
Draperija u vezu:
Ceo prostor zamrači.

I ničeg nema više:
Ni pokućstva, ni zvuka,
Ni jeseni, ni kiše.

Tone u san i soba
I vlaga, dunja, ruka:
Prespavaj ovo doba.
(NASTAVLJA SE)