DAR za poeziju Stevan Raičković je najverovatnije nasledio od majke, ako se tako nešto uopšte nasleđuje. Živana je pisala stihove... “Povremeno, ali od rane mladosti do duboke starosti”, svedoči pesnik, ubeđen da ju je samo njen “život za druge”, u porodici i školi, skrenuo s pesničke staze.
“Ne govorim to samo na osnovu podatka da je u svoje đačko doba propevala - kada to mnogi čine - već na osnovu onih mojih opažanja nekih osobina koje sam čitavog života nazirao u njenoj ličnosti... U razgovorima nije bila nametljiva... pritajala se i slušala... ali kada progovori - ne samo da joj je svaka rečenica bila lična i lapidarna, nego, gotovo i svaka reč u rečenici... inverzija... ugao, opažaj i smisao za lakonski izraz u humoru... relativiziranje svega i svakoga... svođenje na jedan vedri i `kreativni` apsurd.”
Drugi dokaz Živaninog pesničkog dara bile su rođendanske čestitke koje mu je upućivala iz Subotice, uvek napisane u stihovima. To su ujedno i jedini stihovi koje je sinu pokazivala.
Druga zanimljivost bila je način na koji je Živana adresirala ove čestitke. “U mojoj adresi, na mestu gde je trebalo da stoji moje zanimanje, nikada nije ispisivala reč `književnik` ili `pesnik`... (kao što su to gotovo svi koji su mi se obraćali činili...) nego je oduvek stajala reč `službenik`...”
STEVAN je istina dugo službovao u “Prosveti”. Bio je jedan od njenih izuzetnih urednika, sve do odlaska u penziju 1980. godine. Ali, celog dosadašnjeg života bio je pre svega “službenik poezije”.
A u njenu “službu” ušao je vrlo rano. Prve stihove napisao je 1942. godine, kao četrnaestogodišnjak, u kruševačkoj bolnici pod Bagdalom, gde se lečio od trbušnog tifusa. Rat je Raičkovića zatekao u Subotici kao učenika drugog razreda gimnazije, odakle je sa porodicom otišao najpre u Podgoricu, pa u Beograd, zatim u Veliko Gradište, a posle Kruševca i u Smederevo.
TE mladalačke stihove, napisane u desetercu, Raičković nije sačuvao, ali jeste prvu objavljenu pesmu, koja je svetlost dana ugledala na jednim zidnim novinama u Smederevskoj gimnaziji. Raičković se tog trenutka setio u “Jednom mogućem životu”, ali i u besedi povodom nagrade “Zlatni ključ”, Smederevske jeseni poezije 2002. godine:
“Posle nekog vremena, možda već početkom 1944. godine, doživeo sam svoje `pesničko krštenje`: moja pesma, pod naslovom `Hristove muke`... prekucana pisaćom mašinom... na jednoj uspravnoj pravougaonoj hartiji i potpisana, u dnu, mojim imenom i prezimenom... bila je zalepljena na sredini jednog od novih brojeva `Zidnih novina`, koje su osvanule u gimnazijskom hodniku... (Ova pesma o pet-šest strofa bila je ispisana u katrenima... jedanaestercu ili dvanaestercu... sa izrazito zvučnim rimama... Dolazio sam pred nju danima... kada nikoga nije bilo u hodniku... Prosto mi se činilo kako moje rime... same od sebe... odjekuju iz zida... po praznom hodniku)”.
U Smederevu je Raičković sreo i svog prvog pesničkog uzora. Bio je to Milorad Ilić Prika, mladić nešto stariji od njega. Stevi se činilo da je Ilić već tada na visinama do kojih on nikad neće dospeti, mada se dogodilo suprotno. "...Pre koju godinu sam ga nakratko video u Smederevu... Još uvek se uveliko bavi poezijom... i ja još uvek uveliko verujem u njega...", pisao je Raičković pre desetak godina.

Kamena uspavanka
Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni.

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

(NASTAVLJA SE)