SONETNI venac nije napisao, poput Franca Prešerna, ali vlada mišljenje da je sonet nešto što posebno одликује poeziju Stevana Raičkovića.
On sam s tim se i ne slaže, podsećajući i na činjenicu da u njegovim knjigama ima više pesama u slobodnom stihu nego soneta.
"Ja zaista, bar ovog trenutka, nisam `u raspoloženju` da svoje dugogodišnje pisanje soneta izdvojim kao nešto `dominantno` u svemu onome čime sam se do sada bavio... To je ipak više u pasiji onih koji se bave tuđom poezijom: da vagaju i izdvajaju... daju prednosti (I sam sam to činio kada sam stjao pred poezijom drugih pesnika...)", kaže Raičković u "Jednom mogućem životu".
Ali, isto tako, naspram ovog mišljenja, stoji zbirka "Kamena uspavanka" i u njoj istoimeni sonet u kojem su sve pesme ispevane u magičnih četrnaest stihova.
Još zanimljivije je što je ova zbirka svaki put kad bi se pojavila u novom izdanju bivala dopunjena novim sonetima. Tekla je, tako, ravno četiri decenije, kao kakva reka. NJene prve pesme napisane su početkom pedesetih, a poslednja - 1991. godine.
I mada u drugim Raičkovićevim pesničkim knjigama ("Pesma tišine", "Balada o predvečerju", "Kasno leto", "Točak za mučenje", "Slučajni memoari"...) vladaju sasvim druge pesničke forme, pa i slobodni stih, sonet ipak ostaje posebno obeležje njegove poezije.
PRVI sonet Steva je (u glavi) ispevao "jedne zore, 1951. godine", kada se (mamuran) probudio za kafanskim stolom skadarlijskih "Boema", s glavom među razbacanim cvećem! Zapisao ga je tog popodneva, čim se dokopao hartije i olovke - "tehnike" kojom se, sa dodatkom gume, i dan-danas jedino služi. Taj sonet, naslovljen "Buket", ušao je kasnije u zbirku "Kamena uspavanka".
Ali, i pre toga Raičković je imao prilike da proveri kako se prihvataju njegovi soneti. U "Jednom mogućem životu" seća se kako su četiri njegova soneta objavljena na prvoj strani nadrealističkog časopisa "Svedočanstva". Iako s nadrealistima nije imao nikakve veze, od ovog časopisa je jednog dana dobio poziv da pošalje nekoliko svojih pesama.
"Iz nekog mladalačkog inata... revolta... ili čak cinizma... poslao sam im svoje prve sonete... njih četiri na broju (Pored `Buketa`, bio je među njima i već ispevani sonet `Kamena uspavanka`...) Zamišljao sam da će za (samozadovoljne) nadrealiste moje pesme, ispevane (baš) u obliku soneta, predstavljati - prst u oko... i da neće znati šta će s njima..."
NA veliko pesnikovo iznenađenje soneti su se pojavili na naslovnoj strani "Svedočanstava"!
"Imao sam osećaj da ona slučajna zora u `Boemima`, u kojoj sam onako spontano i lako sročio svoj prvi sonet... nije... bar tako mi je izgledalo... nije bila baš sasvim slučajna...".
Tako se sonet utemeljio u Raičkovićevoj poeziji, a “Kamena uspavanka” je pre nekoliko godina poslužila četrnaestorici pesnika da iz nje spletu neobičan srpski sonetni venac. Podsticaj za to dao im je Sava Babić, naš poznati hungarolog i prevodilac, pa su Dragan Jovanović Danilov, Nenad Grujičić, Milan Nenadić, Ileana Ursu-Nenadić, Dobrica Erić, Miroslav Maksimović, Tanja Kragujević, Petar Vukov, Marija Šimoković, Milosav Tešić, Blagoje Baković, Zlatko Krasni, Slobodan Zubanović i Rajko Petrov Nogo uzeli po jedan stih “Kamene uspavanke” za početni stih svog soneta. Tako je nastao taj venac, a "Kamena uspavanka" je postala magistralni sonet.

Buket

Karanfil, crvenkast kao stid,
Otvara slatku laticu sećanja.
Od belog jorgovana boli me vid,
Od plavog - ruka skoro sanja

Da su joj prsti postali cvet
Pa tužno i veselo mirišu
Kraj ruže koja je skupila svet
I krv i tajnu i usne koje sišu

Sa druge usne smeh i smrt.
O najlepše se lipa smeje -
U samom vazduhu kao gust vrt.

Pod očima trava mirno veje.
Žuta se lala u njoj zlati
I klati i tako teku sati.

(NASTAVLJA SE)