Piše: Novo Tomić
NAJVEĆI žiri srpske književnosti, u koji su “Večernje novosti” i Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije uvrstili 43 kritičara, dodelio je ove godine nagradu “Meša Selimović” pesniku Stevanu Raičkoviću, za knjigu “Fascikla 1999/2000”, objavljenu kod Srpske književne zadruge. Nagrada je prestižna, ali i laureat je veliko priznanje nagradi. NJih dvoje su se u pravoj meri susreli.
Kad bi se pesnik Raičković okitio svim književnim priznanjima koje je do sada dobio, onako kako su se ordenjem kitili nekadašnje vojvode ili generali, na njegovim grudima ne bi bilo više slobodnog mesta.
Niska njegovih nagrada je impozantna: “Neven”, Sedmojulska, dve Oktobarske (Beograda i Herceg-Novog), Zmajeva, “Miloš N. Đurić”, nagrada Zmajevih dečjih igara, “Branko Miljković”, “LJubiša Jocić”, “Goranov vijenac”, NJegoševa, Dučićeva, “Desanka Maksimović”, Pečat grada pisaca (Herceg Novi), “Rade Drainac”, “Zlatni krst knjeza Lazara”, “Vasko Popa”, “Belovodska rozeta”, “Odzivi Filipu Višnjiću”, “Laza Kostić”, “Dušan Vasiljev”, “Žička hrisovulja”, Povelja Zadužbine Jakova Ignjatovića, obrenovački “Biblios”, Povelja Zmajevih dečjih igara, “Zlatni ključ” Smederevske jeseni poezije.
I “Meša Selimović”, kao poenta.
A da je Stevan Raičković napisao i neki roman, sigurno ga ne bi mimoišle ni nagrade koje se za poeziju ne dodeljuju.
KRATKE biografije Stevana Raičkovića, štampane na kraju njegovih knjiga ili u enciklopedijama i leksikonima, redovno počinju onom uobičajenom šturom rečenicom koja kaže da je pesnik rođen u Neresnici (Srbija) 1928. NJegovi stihovi kao da se ne slažu sa ovim podatkom; više upućuju da mu je zavičaj negde u vojvođanskoj ravnici, na obali Tise, recimo. Ko bi tek rekao, ako ne zna, da su Stevanovi koreni u nekadašnjoj LJešanskoj nahiji, u selima Gradac i Parci, “među stenovitim utrinama, jamama i uzvišenjima, prošaranim onim najzakržljalijim zelenilom i ponekim mestimičnim i neodmaklim drvetom, grabom i divljim narom... i sa poleglim i oburdanim kućama pokrivenim tankim kamenim pločama... Odozdo kamen i odozgo kamen...”, veli pesnik u knjizi “Jedan mogući život”, objavljenoj pre desetak godina, u kojoj je odgovarao na pitanja drugog, mlađeg, ali takođe izuzetnog pesnika, Miroslava Maksimovića.
Ti koreni su najstariji, a oni mlađi još su i te kako vidni u Podgorici; da nije ničeg drugog do jedne duge ulice imenom Vasa Raičkovića, Stevanovog strica, advokata, jednog od orgnizatora Trinaestojulskog ustanka.
Dok pomenuta knjiga nije objavljena možda je bilo i bliskih Stevinih prijatelja koji su mislili da je on duboko ukorenjen u Vojvodini, ili rodnoj Neresnici, nedaleko od Kučeva, gde su njegovi roditelji, otac Milan i majka Živana, oboje učitelji, službovali neko vreme.
PORODICA Raičković stara je i ugledna. Stevanov deda, po kome je unuk dobio ime, bio je kapetan LJešanske nahije. Stevan je imao dvanaest stričeva i tetaka! Najstariji stric Krsto bio je poslnik i sekretar Crnogorske skupštine, a stric Petar, prvi gradonačelnik tek oslobođene Podgorice (1944). Drugi stric Jovan, školovan u Italiji, nosio barjak koji je u boju na Carevu Lazu 1712. osvojio jedan mladić iz bratstva Raičković. Stevanova baba Milica rodom je iz znamenite porodice Vrbica.
Raičkovići su se posle škola vraćali u zavičaj, samo je Milan (1897-1972) ostao u Srbiji da bude učitelj. Službovao je najpre u južnoj, pa u istočnoj Srbiji, gde je u jednoj od škola sreo učiteljicu Živanu Obradović, rodom iz Velikog Gradišta.
I po majci pesnik ima znamenite pretke, a prvi je bio, koliko se zna, Obrad Savić, jedan od Gradištanaca koji su bili na zakletvi pred Drugi srpski ustanak, od koga se u ovoj porodici ustalilo prezime Obradović.
Steva je bio najmlađe, treće dete Milana i Živane Najstariji - Momčilo, među njima sestra Svetlana; porodica za uzor.
I da Stevan Raičković nije bio samo vitez od rima i soneta, da je kojim slučajem bio naš Golsvorti, mogao je i te kako da napiše porodičnu sagu - o Raičkovićima, poput "Sage o Forsajtima".
Umesto toga ostaje ovaj zapis:
“Sve je nama, piscima, izgleda, nešto drugo i nepoznato, daleko privlačnije od onoga što nam je najbliže, na samom dohvatu... Za kakvim sam sve motivima i temama - za ovih pet decenija - naslepo koračao i hrlio... a iole celovitiji portret mog oca, osobe koja mi je bila ne samo (srodnički) beskrajno draga nego i (literarno) neiscrpno zanimljiva... ostao je bezmalo nenačet na mojim hartijama...”

(NASTAVLJA SE)