Pišu: Veljko Lalić i Uglješa Balšić
SUDBINA Milana Stojadinovića zapečaćena je kada je u redakciji njegovog lista “Vreme” pronađen letak u kojem se kaže da knez Pavle uopšte nije Karađorđević. Bio je to uvod u proterivanje Milana Stojadinovića i njegovo izručenje Englezima, uoči Drugog svetskog rata.
- Knez je često nazivan “kopile”, ali ja u to nisam verovao dok mi jedan stariji francuski novinar nije ispričao o razvodu braka kneza Arsena i kneginje Demidov - piše iz zatvora novoj komunističkoj policiji brat Milana Stojadinovića Dragomir.
Novinar mu je kazao da je Arsen tada izjavio “da se razvodi od svoje žene i da dete rođeno u tom braku ne priznaje za svoje.”
- Najviše me ipak frapirao jedan razgovor kneza Pavla i mog brata 1836. godine - nastavlja Dragomir. - Milan je polazio za Pariz u zvaničnu posetu, i pitao je kneza da li ima šta da poruči svom ocu. Knez Pavle, obično miran i staložen, ovog puta je prasnuo: “Šta vam pada napamet. Da posetite tog matorog izlapelog bonvivana. Molim vas da to ne činite”. Mada smo sve ovo znali, nikada nam na pamet nije palo da ovu ličnu nesreću kneževu koristimo protiv njega.
Dragiši Cvetkoviću to nije smetalo. On je hteo Stojadinovića što dalje od vlasti. Bivši predsedni vlade uhapšen je i interniran na Rudnik, u vilu beogradskog rentijera Mihailovića. U zvaničnom saopštenju rečeno je da je “prilikom pretresa njegovog stana i političke kancelarije 16. i 17. aprila pronađen kompromitujući materijal zbog čega mu je određeno mesto prinudnog boravka”.
- ZANIMLJIVO je da se u saopštenju navodi 16. april, iako tog dana nije bilo nikakvog pretresa - piše u ispovesti Udbi Dragimir. - To je urađeno zbog još jedne greške policije, jer je 16. aprila zakupila vilu na Rudniku “za jednog uglednog stranca”, pa tek sutradan krenula da podmeće i pronalazi kompromitujući materijal za Milana Stojadinovića.
Bivši predsednik vlade na Rudniku je proveo svega 15 dana. Vila se pokazala nepodesnom, jer je bila kraj samog druma, pa su dolazile povorke seljaka da vide Stojadinovića. Pronađeno je bolje mesto: usamljena vila akademskog slikara Milana Milovanovića, između sela Ribaševine i Karana, blizu Užica.
- Cvetković je sve vreme hteo da smakne moga brata, a o tome je razgovarao i s jednim hemičarom tražeći otrov - nastavlja Dragomir. - Posle nekoliko meseci kod Stojadinovića se pojavila teška zubna bolest - pijoreja i paradentoza, tj. klaćenje i ispadanje zdravih zuba. Tako je u Karan upućen beogradski zubni lekar dr Šnur, koji je konstatovao bolest i Upravi grada podneo izveštaj u kome je rekao da je kliničko lečenje neophodno.
Kod dr Šnura uskoro se pojavio jedan agent UGB i zahtevao da ga povuče i napiše drugi u kome će reći da Stojadinoviću nije potrebno nikakvo lečenje.
- Ako ne izvršite ovo naređenje - rekao mu je agent - bićete uhapšeni i niko neće znati gde ste odvedeni i šta se s vama desilo.
Lekar je ostao na visini svoga poziva i odgovorio: - Ja ne mogu da pišem neistine i da radim protiv svoje lekarske savesti. Odgovaram za tačnost nalaza, a vi činite što hoćete.
I tako je Stojadinović prebačen na vojnu zubnu kliniku u Sarajevu, pa zatim u banjski paviljon “Hercegovinu”, na Ilidži, zajedno s celom pratnjom.
- Stojadinović je pod stražom sprovođen u Sarajevo, a lekar je radio u prisustvu jednog agenta - objašnjava Dragomir:
- U februaru 1941. Cvetković je definitivno odlučio da reši problem Milana Stojadinovića. Kod Avguste (supruge Milana Stojadinovića) došao je Cvetkovićev prijatelj Dragi Jevremović, bivši narodni poslanik, i poručio joj da bi najbolje bilo da Stojadinović ode negde u inostranstvo, u neku neutralnu zemlju.
MOJA snaja se nije složila, rekavši da bi svi pomislili da njen muž beži iz zemlje. Jevremović je zato zamolio da bar ne odvraća Milana, ako već neće da ga nagovara. Ona je najzad pristala i pitala ga koje su to neutralne zmelje. Jevremović je odgovorio: “Pa, recimo, Grčka”. Ali Grčka nije neutralna, ona je u ratu s Italijom, nije prijatno biti bombardovan. Neutralnih zemalja malo je ostalo, Švajcarska...
“Švajcarska ne dolazi u ozbir”, to mi je Dragiša izričito kazao, odgovorio je Jevremović: “Jedino Grčka...ili Egipat...”
Stojadinović je kategorički odbio. U inostranstvo neće nigde, pa čak ni u Švajcarsku. Dr Jevremović je bio izuzetno razočaran, ali se posle tri dana vratio i saopštio da Stojadinović mora da ide u Grčku.
Bivši predsednik vlade pozivao se na Ustav po kojem niko ne može biti proteran iz svoje zemlje. Ništa nije pomoglo. U utorak, 18. marta, u 14 časova prešao je granicu...
S ručnom tašnom, zimskim odelom i ključevima od kofera koji su već bili u Beogradu krenuo je Stojadinović na put od 10.000 kilometara. U tropske krajeve.
27. marta najmoćnija politička ličnost Kraljevine Jugoslavije bio je na brodu koji ga je vodio na Mauricijus.
NJegovu ženu Avgustu sutradan je pozvao general Simović i rekao joj doslovce, zapisuje Milan Stojadinović u svojim memoarima:
- Veoma nam je žao što se gospodin Stojadinović sada ne nalazi u zemlji. On bi nam bio veoma potreban... Možda će uspeti da se vrati. Molio sam britanskog poslanika da preko svoje vlade izdejstvuje da se gospodin Stojadinović smesta vrati natrag. Očekujem njegov odgovor pa ću vam se javiti.
Istog dana popodne general Simović se ponovo javio Avgusti: - Vaš suprug se nalazi na putu za Mauricijus, na brodu koji je napustio Aden, poslednje pristanište. Uveravaju me da će Stojadinović odmah biti vraćen, čim prispe na udaljeno ostrvo.
Milan Stojadinović je na Mauricijus stigao polovinom aprila 1941. godine. Kraljevina Jugoslavija prestala je da postoji.

NEMCI ZNALI
VEST da je Stojadinović predat Englezima brzo se pročula. Prvi je objavio engleski radio s neskrivenim oduševljenjem. Nemačka štampa i radio prećutali su ceo slučaj.
- Svakog dana u 13 časova javljala su se preko berlinskog radija dva američka novinara i davali svako po pet minuta vesti njujorškog “Broudkasting korporejšn”. Te su emisije bile vrlo interesantne jer su Nemci Amerikancima za njihove emisije na engleskom jeziku davali stvari koje se nisu mogle videti ni u jednom nemačkom listu. Tako sam 19. marta čuo sledeću vest američkog spikera: “Na današnjoj konferenmciji za štampu, predstavnik Nirhenštrasea rekao je da je nemačko ministarstvo spoljnih poslova obavešteno od svog poslanstva u Beogradu da je Stojadinović otputovao u inostranstvo, ali da cilj i okolnosti ovog puta nisu poznati”. Meni je odavno bilo jasno da su Nemci znali za odluku kneza Pavla i Cvetkovića. To je bilo dogovoreno na tajnom sastanku Hitlera i kneza Pavla u februaru 1941, kada su se dogovorili da Pavle preuzme presto.
(KRAJ)