PIŠU: VELJKO LALIĆ I UGLJEŠA BALŠIĆ

SRPSKA emigrantska štampa koristila je svaku priliku da napadne komunističku Jugoslaviju, zbog čega je jednom došlo do takvog paradoksa “da su branili Stepinca kada je trebao da bude uhapšen”. Jugoslovenski konzul i bivši predsednik vlade i jedan od vođa srpske emigracije Milan Stojadinović na sastanku 29. januara 1953. godine upravo se dogovaraju kako da nađu bar jednu zajedničku stvar - “napad na Stepinca”.
- Mercedes se potpuno ogradio od pisanja “Srpske zastave”, prebacivši sve na urednika Filipovića, ali je u diskusiji o Vatikanu, uglavnom ostao na vatikanskim pozicijama. Saslušao je stvari o delovanju Stepinca, ali je i posle toga rekao da je to prestrog korak za naše vlasti. Objašnjeno mu je da cela vatikanska kampanja nije imala loših posledica po našu zemlju, nabačen je i pozitivan stav zapadnjaka s novim američkim zajmom neposredno posle našeg prekida odnosa s Vatikanom.
Ovo je jedan od retkih “zadataka” koje je Milan Stojadinović revnosno obavio. Na sledećem sastanku, čitavih šest meseci kasnije on je ponosno ukazao kako je "Srpska zastava" izmenila stav prema Stepincu, obrazlažući “kako je ranije o njemu pozitivno pisala samo da napadne na Jugoslaviju”.
Osim toga Stojadinović nije uradio ništa, jer kako je sam rekao konzulu na njihovom prvom sastanku u 1953. godini, “on više neće da radi, dok mu se ne pusti brat”.
- Neće da sarađuje dok mu je brat u zatvoru, a sem toga još mu nije ni objašnjeno kako naše vlasti gledaju na njega; pitanje državljanstva, imovine, penzije, povratka... te da on na kraju ne želi da postane Titov agent.
NI Stojadinović, ni agent Udbe, ipak, nisu želeli da prekinu razgovor. Stojadinović je posebno želeo da sazna sve o situaciji u zemlji. “Ovu temu Mercedes je baš forsirao”, piše Karlos u izveštaju Udbi:
- Osetilo se da se spremio za takvu diskusiju s određenim ciljem. Prvo, govorio je o teškoćama u poljoprivredi i čudio se kako ne možemo da se izvučemo, okrivljujući ideju zadrugarstva. Razvio je tezu o nedostatku lične slobode, govorio je o zasluzi režima što je spasena vojnička čast naše zemlje i armije, da je postignuto nacionalno jedinstvo što je najvažnije radi celine teritorije, ali da su puni zatvori i da nema dovoljno demokratije.
Komunistički agent je zategao situaciju, zbog čega je i Stojadinović kazao “da ni on nije demokrata, niti je za jednu demokratiju koja prelazi u anarhizam”. Naveo je primer pucanja u bivšoj jugoslovenskoj skupštini, piše Karlos, ali je “ostao pri stavu da je naš režim prestrog, da je nepomirljiv, što dovodi do nerazumevanja, stvara probleme, kao na primer s emigracijom koja bi s malo elastičnijom politikom mogla lako da se likvidira za svagda.
- OVDE je došao na željeno tlo. Naveo je kao primer mogućnost da dođe do saglasnosti sa Mačekom, što bi uslovilo da njegove pristalice u zemlji zauzmu korektan stav prema režimu. Objašnjeno mu je da do danas iza Mačeka nema nikoga, da je to davna prošlost i da mi nemamo nikakve potrebe za njegovom osobom što otklanja svaki naš interes. On je objasnio da je slučajno uzeo primer Mačeka, da je on lično takođe njegov protivnik, ali da bi jednim kompromisom sa starim političarima vlada rešila problem emigracije, kao i razna mišljenja u inostranstvu o unutrašnjem nespokojstvu, nedemokratičnosti i slično.
Stojadinović je zatim sasekao Udbinog agenta, direktnim pitanjem: “Da li može da dođe do pomirenja s Petrom Karađorđevićem”. “O tome nema govora”, kazao je jugoslovenski konzul, naglasivši “da ovakve teme uopšte nisu pogodne za razgovor”.
Stojadinović je mirno prešao preko ovoga i nastavio “kako čuje da u Beogradu postoji jedna kafana (čini mu se “Ruski car”) gde se sastaje opozicija”.
Mercedes kaže da ti ljudi ne vrede ništa i da čim se nešto zvanično postavi ućutkaju se od straha i više ništa ne preduzimaju - piše Karlos.
Stojadinović pred komunističkog agenta otvoreno postavlja i pitanje svog povratka u zemlju.
- To je potezao kroz čitav razgovor, kao i potrebu pomirljivosti s naše strane i kompromisa sa starim političarima. Izgleda da on ipak sve to radi osmišljeno ili po savetu njegovih upravljača da se ugura u naš organizam - zaključuje izveštaj s prvog sastanka s Milanom Stojadinovićem u 1953. godini jugoslovenski konzul u Buenos Ajresu.


NA LINIJI ZAPADA

KAKO je slabilo poverenje u saradnju s Milanom Stojadinovićem Udba je počela da prikuplja informacije o njegovim saradnicima. Jedan od najzanimljivijih izveštaja je o novinaru Milana Mikašinovuću, koji je bliski Stojadinovićev prijatelj i dopisnik “Ekonomista” u Bonu.
Izveštaj Ludviga 28. 7. 1953:
Novinar. Srbin. Emigrant, nalazi se u Bonu kao dopisnik lista “Ekonomista”. Mikašinović je za vreme rata radio za Nedića u uredništvu “Novog vremena” i kao dopisnik u Berlinu. U Nemačku je došao na nekoliko meseci kao dopisnik pomenutog lista, čiji je glavni akcionar Milan Stojadinović. Mikašinović se ovih dana vraća u Argentinu preko Španije. Dopisništvo je predao jednom nemačkom novinaru. U Nemačku je, kako on priča, došao kao dopisnik ovog lista, ali istovremeno i da obavi izvesne poslove za Stojadinovića, koji uskoro treba da dođe u Evropu.
Stojadinović, prema Mikašinoviću, živi dobro u Argentini i savetnik je tamošnjeg vlade za finansijska pitanja. Ima svoju vilu i napravio je već novac. Prema njemu Stojadinović je najreprezentativnija ličnost jugoslovenske emigracije u koju zapad ima najviše poverenje.

Stojadinović takođe danas ne daje nikakve izjave protiv Tita i Jugoslavije i na taj se način nalazi na liniji zapada, a istovremeno neće sličnim izjavama da uništava svoje pozicije kod zapadnog kapitala koji danas radi i trguje u Jugoslviji, i istovremeno zahteva da se njegove investicije priznaju od sadašnjih i budućih jugoslovenskih vlasti.

Iz Mikašinovićevog pričanja može da se zaključi da predstojeći Stojadinovićev dolazak u Evropu treba da bude ne samo trgovačke, nego i političke prirode. Trgovački utoliko što Stojadinović sklapa trgovinske ugovore za argentinsku vladu i od toga ima procenat, političke, utoliko što Stojadinović putuje kod Franka u Španiju, gde treba da dobije odlikovanje. Zatim treba da otputuje za Rim, gde odranije ima svoje veze i poznanstva. Verovatno će biti primljen i od pape, a razgovaraće i sa vladinim zvaničnicima. Ako današnja vladina koalicija ostane u Nemačkoj na vlasti Stojadinović treba da dođe i u Nemačku gde bi vodio razgovore s vladinim zvaničnicima kao i sa nemačkim kapitalistima, Krupom i drugima. Ovaj Stojadinovićev dolazak u Evropu treba da znači početak Stojadinovićevog političkog rada, i to ne na organizovanju emigracije i slično, već istupanju pred zapadom u ime jugoslovenske emigracije.


(NASTAVLJA SE)