Pišu: Veljko Lalić i Uglješa Balšić
BOGATSTVO Milana Stojadinovića pred Drugi svetski rat procenjivalo se na sedamsto miliona dinara, čime je važio za jednog od najbogatijih ljudi u zemlji. Uz istaknute političke funkcije koje je neprestano obaljao Stojadinović je tako, uz kraljevski dvor, bio najmoćnija ličnost u Jugoslaviji.
NJegov prijatelj i jedan od važnijih masona Đorđe Bodi iz zatvora u Nišu 1952. komunističkoj tajnoj policiji otkriva sve oko čuvene afere: “Dva odsto ratne štete”:
- Pošto Nemačka ni ekonomski ni finansijski nije mogla da plati saveznicima kao državama, naknadu za troškove rata i upropašćenog materijala, u Versaju je usvojeno rešenje koje priznaje samo naknadu štete privatnim licima, oštećenim građanima Francuske, Belgije, Srbije i Crne Gore. Ove odredbe Ugovora o miru izigrane su od Kraljevine SHS Zakonom o ratnoj šteti i obveznicama dva odsto rente ratne štete koje su glasile na “donosioca” i tako postale hartije od vrednosti vrlo pogodne za bankarsko-berzanske špekulacije i trgovačke transakcije.
U Ugovoru o miru stajalo je precizno da se ratna šteta dosuđuje građanima tadašnje Kraljevine Srbije i Crne Gore u zlatnim francima (5,5 milijardi); međutim, stvorena Kraljevina SHS donosi Zakon o ratnoj šteti i obveznice dva odsto rente ratne štete, pa se pojavljuje kao poverilac za reparacije od Nemačke za šta nije imala aktivnu legitimaciju. Greška koalicione radikalsko-demokratske vlade iskorišćena je prvo od Nemačke kojoj je bilo u računu da plati reparacije u naturi (mašinama, starim materijalom itd.) a sebi da obnovi industriju modernim mašinama (sa jačim kapacitetom proizvodnje i savremenim izumima za vreme rata) i da se na lak način izvuče iz jedne teške obaveze Ugovora o miru.
NEMAČKA je uvidela grešku naše države, ali je ćutala i isporučivala materijal na osnovu obveznica ratne štete, da bi obustavila docnije isporuku materijala. Kraljevina SHS, prema Ugovoru o miru, podnela je tužbu Međunarodnom sudu u Hagu protiv Nemačke. Našu državu kao tužioci u Hagu predstavljali su predsednik Jovanović i profesori univerziteta dr Dragoljub Aranđelović i dr Mileta Novaković. Oni su se pojavili kao opunomoćenici kraljevine SHS. Pošto je pročitana tužba na Haškom sudu podneta od opunomoćenih delegata Kraljevine SHS, Nemačka delegacija odmah je reagovala sa zahtevom da se tužba tužioca Kraljevine SHS odbaci pošto Kraljevina nije oštećena i nema aktivnu legitimaciju da tuži u ime oštećenih građana Kraljevine Srbije (koja ne postoji), a oštećeni građani ne pojavljuju se kao tužioci. Haški sud usvojio je predlog nemačkih opunomoćenih delegata i ne upuštajući se u raspravu odbacio je tužbu Kraljevine SHS.
Grešku koalicione vlade sa Zakonom o ratnoj šteti, tvrdi Đorđe Bodi, iskoristila su posle martovskih izbora 1923. godine dva ministra: doktor Milan Stojadinović, ministar finansija, i doktor Laza Marković, ministar pravde, obojica reklamirani kao eminentni stručnjaci. S pomenutim ministrima, nesumljivo sporazumno, iskoristili su grešku Zakona o ratnoj šteti i celokupnog rešenja reparacionog pitanja: banke i bankari kao špekulanti i industrijalci, koji su stekli stotine miliona, iako nisu bili oštećeni, jer mnogi za vreme rata uopšte nisu postojali.
- Afera “sa ratnom štetom” sastoji se iz niza transakcija berzansko-špekulativnih iz kojih su pojedine banke i bankari formirali ogromne kapitale, a pomenuta dva ministra bogatstva.
Tako je na račun reparacije u Beogradu podignuta fabrika hartije Milana Vape, koja pre rata nije ni postojala. Na takozvanoj Varoš kapiji bila je kartonaška radionica Milana Vape koja je koričila knjige državnim nadleštvima i privatnim licima.
- Drugi primer je slučaj Vlade Teokarevića i njegove braće, kako u Paraćinu tako i u Leskovcu. Poznato je da je pre Prvog svetskog rata u Leskovcu postojala radionica šajka i gajtana oca braće Teokarevića, da bi pomoću kuma dr Laze Markovića postala jedna od najvećih i najmodernijih fabrika ne samo u našoj državi već i na Balkanu.
- DOLASKOM na položaj ministra finansija, Milan Stojadinović počinje da radi na ratnoj šteti i jačanju državnih hartija od vrednosti, a naročito “obveznica dva odsto rente ratne štete”, koje su na berzama bile naturane ispod vrednosti. Obveznice su na tržištu kupovane i prodavane od 100 do 120 dinara, iako je nominalna vrednost bila hiljadu dinara komad - kaže se u tajnom izveštaju Udbe.
Da bi izazvao skok vrednosti obveznica ratne štete dva odsto ministar finansija upotrebljava zakonski dozvoljene mere, ali prethodno obaveštava nekoliko banaka i industrijalaca kako bi kupili velike količine obveznica koje su preplavile tržište. U ovoj špekulaciji učestvovale su: Jadranska banka, Bosanska banka, Jugoslovenska banka i Banka Glik, tvrdi Bodi, koje su pokupovale u ogromnim količinima rentu od dva odsto ratne odštete za 110 i 120 dinara. Cene su na berzi za kratko vreme skočile na 450 i 500 dinara po komadu, tako da je pomenuti konzorcijum banaka zaradio oko 400 miliona dinara, u čemu učestvuje i Milan Stojadinović, tada ministar finansija.
Padu Milana Stojadinovića kao ministra finansija 1926. godine doprineo je slučaj špekulacije sa ratnom štetom na berzi novcem kralja Aleksandra. To se saznalo u “Aero klubu”, gde je Stojadinović dolazio na čajanke. Kada je otišao na dvor kralj ga je dočekao hladno i naredio mu da njegov novac, 15 miliona dinara, koliko je bilo kod Stojadinovića, preda odmah ministru prosvete radi podizanja studentskog doma u Beogradu. Tako je sazidan studenstki dom u Beogradu, a Milan Stojadinović je bio prinuđen da podnese ostavku na položaj ministra finansija.

KLIRINŠKI UGOVORI
DOLASKOM na vlast Milan Stojadinović uzima i resor ministra inostranih poslova gde za pomoćnika dovodi ministra Milivoja Pilju, načelnika Odeljenja ministarstva trgovine kome povereva zaključenje trgovinskih ugovora s inostranim državama, a naročito s Nemačkom, piše Đorđe Bodi u svom izveštaju Udbi.
- Tako su s Nemačkom zaključivani klirinški trgovinski ugovori od jedne godine. Ovi kratkotrajni aranžmani bili su štetni po Jugoslaviju kao agrarnog partnera u ugovorenom odnosu, a korisni po Nemačku kao industrijskog partnera, pošto je njena industrija, kao industrija ratne privrede, prema Geringovom planu, radila bez prekida.

KONKORDAT
POZNATA je afera s konkordatom i iznenadna smrt patrijarha Varnave u vreme Stojadinovićeve vlade. U izveštaju Đorđa Bodija, kaže se da je Milan Stojadinović preko “Banka di Milano” dobio dvesta miliona lira od Vatikana, da potplati poslanike kako bi glasali za sporni zakon.
- Posle izglasavanja konkordata Musolinijeva vlada skinula je sekvestar s imanja kneza Pavla u Florenciji u Italiji, koji je on nasledio od svoje majke - objašnjava Bodi, kako je srpska kruna prihvatila preimućstvo katoličke vere.
(NASTAVLJA SE)