PIŠE: Veljko Lalić i Uglješa Balšić
MILANA Stojadinovića niko nije bolje opisao od agenata Udbe dajući mu - na početku njihove saradnje 1952. godine - konspirativno ime: Mercedes. Jer, zaista dr Milan Stojadinović, tri puta ministar finansija, dva puta predsednik vlade i ministar spoljnih poslova, nesumnjivo najveća politička i ekonomska ličnost predratne Jugoslavije, bio je - srpski Mercedes.

U predgovoru njegovih memoara "Ni rat ni pakt" profesor LJubodrag Dimić, jedan od naših najpriznatijih istoričara Drugog svetskog rata, postavlja pitanje: "Ko je bio Milan Stojadinović? Veliki čovek, kako su mislili jedni? Fašista, kako su ga videli drugi? Finansijski mag, kako su tvrdili treći? Uspešni predsednik vlade ili korumpirani političar, autoritarna ličnost ili demokrata, anglofil ili germanofil, vešti demagog ili realan čovek, potencijalni srpski kvisling ili patriota..."

Posle uvida u obimnu dokumentaciju Udbe, u koju "Novosti" prve ulaze posle tačno 60 godina, može se reći samo jedno: Milan Stojadinović bio je - od svega ovoga po malo. Jer, kao što će biti objašnjeno u feljtonu "Novosti", Nemci će tek 1942. otkriti da je Stojadinović, u stvari, sve vreme bio "engleski čovek", Udba će znatno ulagati u njihovu saradnju, sve do tzv. "tršćanske krize", kada će se Stojadinović "na raspolaganje" staviti Italijanima. Milan Stojadinović svoj život jednostavno je vodio kao i svoju politiku, koju tako lepo obrazlaže u memoarima:

"Ja sam prirodno - radi zaštite interesa svoje zemlje - bio u dobrim odnosima s celim svetom, s direktorima centralne Evrope, kao i državnicima zapadnih demokratija. Tako sam 1937. zaključio Pakt o nenapadanju i prijateljstvu s Italijom, a iste godine produžio Ugovor o prijateljstvu s Francuskom. U roku od četiri meseca, oktobar 1937 - januar 1938, učinio sam zvanične posete Parizu, Londonu, Rimu i Berlinu."

NJegov govor na finansijskom odboru Narodne skupštine 4. februara 1937. još bolje pokazuje na koju kartu je uvek igrao:

- Gospodo, jedan i po milion vojnika u budućem evropskom ratu rešiće rat. Gde se naših jedan i po milion vojnika budu stavili, na toj strani biće sigurna pobeda. Pa, čak, i ako ne bi ušli u rat, jedan i po milion vojnika, to je tako važan jedan faktor, da i posle svršenog rata mi ćemo trebati i pobednicima i poraženima".

Stojadinovićeva kalkulacija veoma je jasna: uvek biti uz pobednika. Zato on 1952. godine, kao već zaboravljeni srpski političar, opet radi za pobednika: Titovu Jugoslaviju.

Ni komunisti nisu gadljivi. Dok Stojadinovićevo ime u javnosti i istoriji ne sme ni da se izgovori, bez jasne ideološke ograde, komunističke vlasti po svaku cenu pokušavaju da s "fašistom", "izdajnikom" "klasnim neprijateljem", "zelenašem" naprave dogovor i pošalju ga u Švajcarsku ili Nemačku zbog "obnavljanja krupnih privrednih i političkih veza".

Plan Udbe u pet tačaka, 12. avgusta 1952.:

1. Čitavo vreme rata je proveo u internaciji na ostrvu Mauricijus pod nadzorom britanskih vlasti. Početkom 1946. pušten na slobodu, te se prebacio u Rio de Žaneiro, a onda u Buenos Ajres. Žena Augusta i dve kćerke prebegle su iz Beograda u Rim početkom 1944. Tu se mlađa ćerka udala za četničkog poručnika Dušana Radonjića. Od prelaska u emigraciju niko od Stojadinovićeve porodice nije uzeo nikakvog učešća niti izraženog neprijateljstva prema FNRJ. Ovo važi i za njegovog zeta Radonjića.

U zemlji se nalazi njegov brat Dragomir i sestra, koja živi na slobodi. Narodne vlasti su svima zaplenile imovinu. Dragomir je osuđen na 15 godina robije.

2. Prelaskom u Buenos Ajres dr Milan Stojadinović se odlično plasirao u ekonomskim, a kroz to i političkim krugovima Argentine, kao stalni finansijski savetnik vlade provincije Buenos Ajresa (sedište u La Plati), kao povremeni finansijski savetnik argentinske centralne banke, a povremeno ga po političkim linijama konsultuje i argentinski MIP. Prema nekim informacijama ima otvoren pristup do Perona. Uz to, kao akcionar učestvuje u nekoliko većih preduzeća. Računa se da je njegov mesečni prihod nešto ispod dve hiljade dolara.

3. Tokom četvorogodišnje razrade njegove delatnosti u Buenos Ajresu nismo mogli da ustanovimo nijedan slučaj njegovog aktivnog istupanja protiv FNR. Politička emigracija se na njega mnogo obraćala, ali se dobija utisak da on emigraciju smatra izgubljenom, bezvrednom, a svaki njen rad beskorisnim. Jedino je u dva navrata manjim sumama pomogao crkvenoj opštini u Buenos Ajresu i za neke pojedince izdejstvovao useljenje. Sam izdaje jednu ekonomsku reviju, a u ovoj redovno piše pozitivno o ekonomiji i privrednom razvitku FNRJ.

4. Početkom ove godine Stojadinović se slučajno sreo s našim trgovinskim delegatom LJubibratićem u Buenos Ajresu. Taj susret smo mi podržali te je, u međuvremenu, do njih došlo do još četiri kontakta. Svoju eventualnu pomoć zemlji iz inostranstva, on je na taktičan način vezivao uz našu prethodnu izmenu stava prema njegovom bratu i sestri u zemlji. Naime, govorio je da bi njima dvoma jako teško palo ako bi saznali da on iz inostranstva pomaže Titu, dok njih u zemlji progone.

5. Nemajući podesno lice za kontaktiranje sa Stojadinovićem, na lice mesta uputili smo kurirskim poslom savetnika Boška Vidakovića, 8. avgusta, da obavi ovaj zadatak u Buenos Ajresu. Naš plan je da se kontakt i, eventualno, saradnja odvija na prijateljsko-patriotskoj bazi, imajući u vidu i sve elemente njegove rehabilitacije. Ako ovo uspe, Stojadinović bi se kraće vreme držao na proveri u Buenos Ajresu, a potom bi se orijentisao na rad u Evropi s centrom u Švajcarskoj ili Nemačkoj. Zadatak bi bio obnavljanje starih krupnih privrednih i političkih veza i njegovo angažovanje na tom planu.

NJegovo prethodno angažovanje u korist naše zemlje i efikasna pomoć na privrednom i političkom polju stvorili bi uslove za rehabilitaciju njegovog predratnog rada. Da pokažemo dobru volju mi bismo s naše strane bili voljni da olakšamo materijalne uslove njegovoj sestri u Beogradu, kao i smanjenje odnosno oslobođenje od kazne njegovom bratu Dragomiru. Napominjemo da je Stojadinović za njega neobično vezan i da za njegovu sudbinu smatra i sebe krivim.

Za eventualan rad u Evropi mi smo spremni da mu stavimo na raspoloženje potrebna materijalna sredstva ili kapital za rad, ako ih nema. Za početak angažovanja zadatak mu je da preko svojih argentinskih veza radi protiv Pavelića i ustaša, a preko ekonomskih veza da nam pomogne u trgovinskim odnosima naše zemlje i Argentine.

AUTO ZA PREMIJERA
PRI prvoj poseti Nemačkoj, Milan Stojadinović posetio je fabriku automobila "Mercedes". Posle obilaska čuvene fabrike direktor mu je saopštio da su iz uprave nemačkog giganta upravo odlučili da mu poklone poslednji model automobila.

Stojadinović je odbio rekavši da kao predstavnik kraljevske vlade nema pravo da prima poklone. Direktor je ostao uporan, predloživši da ga onda kupi za neku simboličnu sumu. Stojadinović je pitao: - Koliko?

- Neka bude jedan vaš dinar - odgovorio je direktor "Mercedesa".

Predsednik vlade izvukao je iz džepa dvodinarku i pružio je direktoru, pričali su svedoci.

- Šta sad da radimo, nemam da vam vratim sitno - našalio se direktor.

- Ništa ne mari. Dajte još jedan za kusur...
(NASTAVLJA SE)