Piše: Milan Šarac
VETA Vukanović je bila moj profesor u umetničkoj školi i otkako smo postale komšinice mi smo se zbližile. Mogu da kažem da je Beta bila jedna izuzetno časna i čestita osoba. Ona je kao što znate Nemica i kao vrlo mlada udala se za Ristu Vukanovića i oni su došli ovde i imali su čak i svoju školu, mislim da je to negde na uglu Kapetan Mišine i Jevremove, ta zgrada još postoji, ali je promenila svoj karakter. Imali su svoju školu i pred početak Prvog svetskog rata. Rista Vukanović se razboleo i oni su otišli u Pariz gde je Rista i umro. Međutim, gospođa Vukanović se nije vratila u Nemačku, već u Beograd. Tada je njihova škola prestala da postoji i ona je bila primljena u Umetničku školu gde mi je bila profesor.

To sam napomenula jer je ona bila vezana za ovu sredinu. Verovatno je da je taj njen brak bio vrlo značajan za nju i ona je uvek govorila da je ona ovde kao i svi Srbi. A nikad nije naučila da govori srpski kako treba. Za vreme Drugog svetskog rata, Nemci su dolazili kod nje, predlagali su joj da joj olakšaju život, imali su takozvani kulturbund gde su se ljudi koji nisu bili u vojsci snabdevali. I oni su to došli da joj predlože, jer su uslovi bili vrlo teški što se tiče ishrane, međutim, ona je to kategorički odbila. Ona je rekla da ona živi ovde toliko vremena, da je ona srođena sa ovom zemljom i da će ona živeti isto kao i svi ostali građani. Hoću da kažem koliko je ona imala hrabrosti, koliko je bila časna osoba, i koliko je taj svoj stav održala do kraja svog života. Bila je i duhovita žena, bila je i karikaturista, mislim da njene karikature postoje i u Muzeju grada Beograda. Ona je umela da pecka, ali je to bilo jako dobro i duhovito. Ona je svoje savremenike kao što je Ivo Ćipiko karikirala, tako da je ona imala u sebi jednu malu dozu duhovitosti koja je bila malo i oštrija pokoji put.

Što se tiče gospođe Vukanović, sve najlepše mogu da kažem o njoj. To je osoba za koju imam veliko poštovanje. Ona je bila od osoba koja je umela da kaže istinu i kad istina nije baš bila prijatna, ali je ona do te mere bila iskrena, do te mere je imala u sebi tu etiku, da je ona sve rekla. LJudi prećute ponešto što nije baš zgodno da se kaže. Ali, naravno, ona je bila u granicama pristojnosti.

ZORA Petrović je meni bila profesor u gimnaziji. Sećam je se dok mi je predavala. Ona je obraćala pažnju na darovite učenike, pa smo se sretali i posle škole. Međutim, za vreme rata, mi smo iz zgrade gde smo stanovali i tamo gde je bila redakcija moga oca, pobegli. Tata je bio teško bolestan, a imali smo na Topčiderskom brdu jednu manju kuću gde smo se preselili. Kako je i Zora stanovala u tom kraju, mi smo se za vreme rata stalno družili. Posle rata, kad smo se ponovo preselili u grad, Zora je stalno dolazila. Ona je živela sama i odvojila se od porodice kao vrlo mlada i imala sam utisak da ona voli da dođe u neku porodicu. Tako da je svraćala i dok je moja mati bila živa. Dođe da popije kafu i malo popriča. Ona je meni mnogo pomogla, ona je bila u ovom ateljeu. Ona je imala atelje u Brankovoj ulici i kada se most gradio, Brnakova je regulisana i to je bila kuća Steve Todorovića, slikara, i ona je tu stanovala i imala atelje. Ta kuća je bila srušena i onda je ona došla ovde. Ovde su se često pre toga menjali i ovde je čak bila jedno vreme i ćerka Branislava Nušića sa školom primenjenih umetnosti. I sve je do pred kraj života, nažalost, nije mnogo živela, i ona je radila velike formate. Naša slikarska akademija je dobila zgradu pokojnog Moše Pijade, na Senjaku, velika zgrada, i tu je bio jedan ogroman atelje i onda Sreten predloži da se ne bi tu đaci šetali, jer tu ima mnogo diplomatije, da Zora koristi taj atelje i kad je ona izašla ja sam ušla u taj atelje. Jer da nije bilo nje nikada mi ne bi dali. Oni su hteli da sve slikare isele. NJihovi politički stavovi su bili da prošire ovu školu za strane jezike. Međutim, ovi stanovi su namenski građeni kao ateljei, vidite kakve prozore oni imaju, a gospođa Vukanović je imala i jedan obelisk na krovu i stalno je ratovala s kišom i nosila neke lonce. Kasnije je to bilo nezgodno, pa je bilo zatvoreno. Zora je rekla da je ona dobila atelje od škole i koga će pustiti da radi u njemu to je njen problem. Kada su nas iselili iz naše kuće na Topčiderskom brdu ja sam 13 godina bila bez ikakve prostorije za rad... Otkad sam se ja ovde uselila, mnogo sam radila i gotovo sve što sam od tada naovamo napravila, nastalo je u ovom ateljeu.

RADNI DAN
OPIŠITE nam ukratko jedan svoj radni dan?
TO kako izgleda moj radni dan, to se menjalo. Dok sam još bila i profesor, bilo mi je zgodno što mi se atelje nalazi tačno između stana i škole. Ja pođem da završim svoje poslove i slikam do dva-tri sata. To je bilo nekada i slikala sam do uveče, vratim se natrag u četiri, i do devet, pola deset sam u ateljeu. Međutim, vremena su se promenila. Više ne mogu toliko da radim.

Drugo, situacija moja je takva. Stanujem sa svojom sestrom od tetke koja ima 93 godine, i više ne mogu da je ostavim samu. Tako da sam došla u takvu situaciju da sam morala da uzmem jednu osobu koja je sa njom pre podne, da mogu da budem slobodna da dođem u atelje da radim, a posle podne ne izlazim i moram da budem kod kuće, a i ne mogu više da izlazim. Više i ne vidim, plašim se da ne padnem, nisam više ni na nogama sigurna.
(KRAJ)