Piše: Jordan Antonić 19.
ISO Lero DŽamba je zbog džeparenja i šibicarenja zatvorski život upoznao još kao maloletnik. Padao je u oči svojom sićušnom konstitucijom. Bio je izrazito žgloljav, neuhranjen, ali przničav i vrlo arogantan. Zbog toga je od stražara vrlo često dobijao užasne batine.

U Centralni zatvor dospeo je 1976. godine, zbog otimanja novčanika i tuče na autobuskoj stanici u Beogradu. Zbog "zavidnog" renomea koji je već stekao, dobio je status vrlo opasnog kriminalca. To se veoma često održavalo i kroz njegovo ponašanje. Nije prezao ni od zatvorskih stražara, niti od ostalih zatvorenika. Bilo je malo onih koji su se usuđivali da ga osporavaju ili da ulaze u bilo kakve sukobe s njim. Stalno je nešto prigovarao komandirima, svađao se s njima i isterivao nekakvu svoju pravdu. Oni su mu uzvraćali bezmalo svakodnevnim batinama.

Vremenom se DŽamba posvetio izučavanju krivičnog zakona. Mnogi su se nevericom slušali DŽambu kako naizust, kao pesmicu, doslovno recituje sve paragrafe KZ. Zato su ga mnogi pritvorenici, naročito oni koji nisu imali novac za skupe advokate, molili da im upravo on, sa nekoliko razreda osnovne škole, piše žalbe i druge sudske predstavke, jer je bezbroj puta dokazao da to zna da uradi bolje i smišljenije i od dobrog advokata. Mnogi su tvrdili da nijedna žalba koju je on napisao nije skroz osporena i da je makar delimično usvojena.

UPOREDO sa "pravničkom" delatnošću pisao je i pesme. Svaku je, neizostavno, čitao dežurnim komandirima. Bile su to ljubavne pesme, tanane, čulne, pune emocija, pomalo melanholične, setne.

Bio je to izuzetno neobičan čovek. Jedan od retkih Roma takve reputacije. Ta njegova raspolućenost između potisntue emotivnosti i surovosti uličnog života, često je izbijala na površinu pokušajima da istera pravdu. Kada bi iz svoje sobe čuo da stražari tuku nekog u susednoj sobi, počinjao je zaglušujuću lupnjavu po vratima, uz lavinu psovki i pretnji upućenih stražarima. Kada bi oni, potom, ušli u njegovu sobu, nastavljao je da se svađa, i unosi im se u lice. Iako nikada nijednog stražara nije fizički napao, opasnost od neposrednog sukoba stalno je visila u vazduhu.

Ponašao se kao čovek koji se ne plaši apsolutno ničega. Koliko god batina da je dobijao, stalno je iznova nastavljao svoje buntovništvo. Stražari su ga često izvodili na hodnik da bi ga tukli. Ponekad je uspevao da im se otrgne i skoči na prozor, da bi kroz rešetke, sa unutrašnje strane, lomio staklo kojim je pretio da će poseći sebe, a i njih. Izgledao je u tim trenucima kao pobesnela zver. Nepredvidljiv, razjaren. Sledilo mu je smeštanje u samicu, uz "dodatnu meru bezbednosti" - vezivanje za palaču i razapinjanje kao na krstu. Danima je ostajao tako vezan. Besni stražari su mu pritezali lance, koji su mu se urezivali do kostiju. To mu je smanjivalo cirkulaciju u šakama i stopalima, i stvaralo velike otoke. Nikada zbog toga nije jaukao, niti tražio milost.

Govorilo se da količina batina koje je on dobio u CZ-u, ne bi mogla da stane ni u 30 vagona. S druge strane, uživao je da u sobi u kojoj je boravio, komanduje ostalim pritvorenicima, da im određuje svakojake zadatke. Ponekad i one nemoguće. Ako bi mu se neko usprotivio, odmah bi ga kažnjavao šamaranjem. Ponekad je one tvrdokornije i žestoko premlaćivao. Naročito je bio ogorčen i surov prema pritvorenicima koji su tu bili zbog silovanja žena ili seksualnog zlostaljanja dece. Prebijao je i homoseksualce, ali je gajio neskrivene simpatije prema onima koji su bili optuženi za privredni kriminal.


(NASTAVLJA SE)