U OSNOVNOJ školi kraj samog Šoprona jedna učionica je na brzinu preuređena u sudnicu. Žandarmi i honvedi (vojnici) opkolili su zgradu u koju 23. decembra uvode čoveka srednjeg rasta, uspravnog držanja, podignute glave. Predsednik sudskog veća Dominić postavlja uobičajeno pitanje:
Da li ste razumeli optužnicu?
- Razumeo sam. Ali, ja sebe ne smatram izdajnikom domovine. Vi ste ti koji izdajete domovinu, vi ste izdajnici...Vi ne možete biti meni sudije, vi - ubice...
Još odlučnije nego na suđenju u Budimpešti kaže svojim sudijama:
- Organizovao sam otpor, jer je to bila moja obaveza. Mađar sam i u ovako teškoj situaciji obaveza je svakog rodoljuba da spase domovinu. Mađarsku i domovinu samo onaj može spasti od uništenja koji obustavi borbu, likvidira Nemce i stvori demokratsku Mađarsku. To što smo uradili - bilo je istinsko rodoljublje.
Suđenje je privedeno kraju. Presuda glasi: smrtna kazna vešanjem.
Poslednja večernja šetnja usledila je kasno. Bajči Žilinski pojavio se najpre sam. Laslo Rajk bio je jedini koji je ugrabio poslednju priliku da čuje poruku na smrt osuđenog. Tada je rekao:
- Zamisli, tražili su od mene “da me spasu”. Predložili su da dam izjavu vernosti režimu i da onda odlože izvršenje presude. Zamisli, hteli su da dam izjavu za radio u kojoj bih porekao sve svoje principe, sva svoja shvatanja o Nemcima, u kojoj bih osudio svoju vezu sa komunistima i traženje veze sa Sovjetskim Savezom.
- Šta ste odgovorili?
- Odbio sam. Bio bih nitkov da sam dao drukčiji odgovor.
U šest sati ujutru, na Badnji dan, evangelistički sveštenik upućen je u ćeliju Bajči Žilinskog. Ispovednik je kasnije preneo poslednju želju osuđenog na smrt: da mu se, kad ratni vihor prođe i vremena smire, kosti prenesu u njegovo rodno mesto Tarpu, u ravnoj županiji Bekeš.
U pola osam po Žilinskog je došlo nekoliko vojnika od kojih je samo jedan ušao u ćeliju u kojoj su bili Bajči Žilinski i sveštenik. U poslednjim minutima svog života preko tog honveda (vojnika), na smrt osuđeni doživeo je dirljiv trenutak - vezu sa svojim rodnim krajem. Honved koji je došao da ga sprovodi na vešala bio je iz Tarpe i kada je ušao u ćeliju pristupio je Endreu, čvrsto stegao i zatim njegove obe ruke počeo da ljubi grcajući u plaču.
ENdre je ostao za trenutak zbunjen. Potom je pomilovo honveda po glavi i rekao mu:
- No, dete moje, nama valja poći...
I pošao je.
U dvorištu, još od prethodne večeri, čekala su pripremljena vešala.
Sudija Dominić bio je obavezan da ispred vešala još jednom pročita presudu. Osuđeni je mirno saslušao čitanje. Okrenuo se i pošao. Rekao je:
- Gospodo, istorija će me opravdati. Bog vidi sve. Umirem za dobru stvar.
To su bile poslednje reči Endrea Bajči Žilinskog.
(KRAJ)