Piše: Pavle LJumović
POSLE nemačke okupacije Francuske Mijo Kralj i Ivan Rajić oslobođeni i pušteni iz zatvora. Priključili su se Anti Paveliću u Italiju, tu sačekali osnivanje NDH i došli u Hrvatsku. Rajić je krajem 1941. godine nađen otrovan u svojoj kući u Zagrebu, a Kralja su te godine ubili partizani u zapadnoj Bosni. Međutim, prema pisanju Vladete Milićevića, Kralj i Rajić pošto nisu dobili funkcije koje su, po sopstvenom mišljenju, zaslužili "počeli da rovare među ustašama i da suviše pričaju". Nije trebalo dugo čekati da ih uhapsi tajna ustaška policija Zagreba, kojom je rukovodio Antun Godina. Nestali su bez traga, najverovatnije su ubijeni u nekom od ustaških zatvora u Zagrebu.

Zvonimir Pospišil je umro u zatvoru u Francuskoj, nakon nepune tri godine robijanja.

Tragičnu sudbinu, po nekima, imala je i misteriozna Plava Dama Mari Vudroš, odnosno Marija Vondarček o kojoj se mnogo govorilo na suđenju u Eksu i pisalo kao "fatalnoj nepoznatoj plavuši" koja je donela atentatorima oružje. Pouzdano se tada nije znalo kako se ona zove, niti odakle je došla.

NA osnovu kasnije istrage, francuska policija je smatrala da se radi o Katici Šiler, veoma lepoj 24-godišnjoj dami. Ona je u Brazilu pristupila ustaškoj organizaciji, a 1932. godine je došla u Mađarsku, gde je učestvovala u organizovanju ustaških terorističkih grupa. Jedno vreme je živela u Berlinu kod dr Branka Jelića, koji je i učlanio u ustašku organizaciju. Na preporuku Jelića angažovao je Ante Pavelić i ona je, neposredno pre atentata, prenela oružje za atentatore iz Italije. Pošto je predala oružje, po saznanju francuske policije, vratila se u Italiju.

Prema pisanju italijanske štampe, tajanstvena Plava Dama je poginula u saobraćajnoj nesreći blizu Đenove, samo nekoliko dana posle atentata u Marselju.

Vladeta Milićević, stalni predstavnik jugoslovenske tajne službe u Interpolu, pak, tvrdi da Plava Dama nije Katica Šiler, već Stana Godina, supruga Antuna Godine poznatog falsifikatora i člana Al Kaponeove bande u Čikagu. Antun Godina je rođen na ostrvu Sušaku koje je još u vreme Austrougarske monarhije morao da napusti, jer je ubio svog rođenog brata. Nastanio se i živeo u Čikagu. Po nagovoru Branka Jelića došao je u Italiju i rukovodio je ustaškim centrima u Trstu i Rijeci.

NJegova žena Stana je Hrvatica, rođena u Čikagu, gde se upoznala sa Godinom i za njega se udala. Po dolasku u Italiju, ljepuškasta plavokosa Stana stalno je putovala u Hrvatsku preko Rijeke i Sušaka, prelazeći granicu koristeći se bisernim osmehom i eksplozivom u koferu. Neposredno pred atentat, bračni par Godina je otputovao u Pariz, a potom u Eks an Provans.

Stana je putovala spavaćim kolima, glumeći gospođu koja je u drugom stanju, a sa sobom je nosila kofere pune oružja i eksploziva. Putovala je sa jugoslovenskim pasošem na ime Marije Vudrec, kojeg je falsifikovao njen muž, koji je uvek putovao sa nekoliko pasoša u džepu, menjajući tokom putovanja identitet i putne isprave. Ovo je, piše Milićević, "bio glavni razlog velikih teškoća koje smo imali prilikom utvrđivanja identiteta Plave Dame i njenog pratioca Petra, u stvari bračnog para Godine".

IZ Eksa, pošto su atentatorima predali oružje, bračni par Godina se vratio u Italiju i nastanio u Torinu. Posle proglašenja NDH eto ih u Hrvatskoj, gde Antun Godina obavlja razne funkcije u Pavelićevoj državi. Bio je šef tajne policije i vodio je brigu o bezbednosti Ante Pavelića.

Antun Godina i njegova žena Stana uspeli su, nakon sloma NDH, 1945. godine, da pobegnu preko granice u Italiju. Iz Italije su vrlo brzo otišli za Argentinu, gde je "Antun Godina dobio značajan položaj u Peronovoj vladi", zaključuje svoje pisanje o bračnom paru Godina Vladeta Milićević.

Atentat na kralja Aleksandra, kao i sve što se dešavalo pre i posle tog tragičnog popodneva, sa puno nepoznanica, izazivalo je veliku pažnju javnosti i zainteresovao i kasnije istraživače i novinare koji su o njemu, u raznim povodima, pisali. Zapravo, što se u stvari dešavalo u drami koja će u istorijskoj nauci nositi datum 9. oktobar 1934. godine i biti obeležen imenom grada Marselja, verovatno se u potpunosti neće nikada saznati. Postavila su se mnoga pitanja, bez potpunog odgovora: Zašto kralj nije pojačao svoje obezbeđenje iako mu je nagoveštena mogućnost atentata? Zašto francuska policija nije preduzela opsežnije mere zaštite? Zašto je francuska Služba bezbednosti dozvolila da se kralj vozi u otvorenom automobilu? Zašto telohranitelji, krećući se neposredno uz kraljev automobil, nisu štitili jugoslovenskog suverena? Ko je, u stvari, pucao u Luja Bartua i koji je pravi uzrok njegove smrti? Zašto nije bilo lekara u svečanoj povorci?...

Na ova i mnoga druga pitanja, 37 godina kasnije, pokušali su odgovoriti francuski novinari Žan-Rene Laplen i Rože Kolombani u svojoj knjizi: "Smrt jednog kralja - istina o ubistvu Aleksandra od Jugoslavije", objavljenoj 1971. godine.

O propustima francuske, pa i jugoslovenske policije pišu opširno i sa puno detalja. Znalo se, potvrđuju oni, da dolazak jugoslovenskog kralja iziskuje najveći stepen obezbeđenja, jer dolazi sa Balkana punog tenzija i zađevica. Istina, služba francuske Nacionalne bezbednosti, u saradnji sa Ke d’Orsejom, jugoslovenskim poslanstvom u Parizu sastavili su spisak od oko 200 sumnjivih lica, stavili ih pod prismotru ili ih proterali van granica Francuske. Takođe su pojačali kontrolu nad strancima u Francuskoj, ali, zaključuju oni, sve to nije bilo dovoljno, jer su atentatori uspeli da prođu i izbegnu raciju.

ZAŠTO, ZAŠTO...

NEDELJU dana uoči kraljevog dolaska, policija je utvrđivala pojedinosti o tome kako će delovati. U Marselj je stigao i glavni direktor Nacionalne bezbednosti Francuske Pjer Mondanel. Al Kolombini i Lapen se pitaju:

"Zašto se, posle toliko preventivnih mera, sve izjalovilo, iako je prilikom kraljevog dolaska od Belgijskog keja do palate Berze bilo više od 1.500 pozornika, odred policajaca na konjima i 200 policijskih inspektora u civilu. Ta predviđena "živa ograda", i pored tolikog broja pozornika i policajaca, na tako dugačkom putu, bila je sasvim proređena i slaba brana između mnogobrojne mase na trotoarima i svečane povorke. Kada se to uvidelo, ostaje pitanje: Zašto se nije zatražila pomoć vojske?"
(KRAJ)