Piše: Pavle LJumović
DAN uoči atentata svih pet osoba: Kramer, Keleman, Malni, Petar i Plava Dama otišli su u Marselj kako bi izabrali lokaciju za izvršenje zlodela i da bi se temeljno dogovorili o svemu. Istog tog ponedeljka, pošto je pripremio svoje ljude, Kramer je oko 10 časova uveče uzeo taksi i u 11.15 časova stigao na železničku stanicu u Avinjonu, ukrcao se na voz i otputovao za Torino.

Ujutro 9. oktobra, Plava Dama i Petar predali su oružje atentatorima. Svako je dobio po jedan automatski pištolj, marke "mauzer" i "valter" i po dve bombe. Potom su Petar i Plava Dama platili hotelske račune, autobusom otišli za Avinjon, gde su se ukrcrli na voz koji je išao za Italiju ili Švajcarsku, nije pouzdano ustanovljeno.

U daljem izlaganju, državni tužilac Rol je detaljno opisao sve što se događalo za vreme atentata i posle njega: hapšenje atentatora. Konstatovao je da je od devet atentatora Keleman, zapravo Veličko Kerin, umro posle izvršenog zločina, Pospišil, Rajić i Kralj su uhapšen, dok je Kramer uspeo da pobegne, mada mu je ime bilo poznato, Eugen Kvaternik. Ostaju dve osobe: čovek kojeg su zvali Petar i Plava Dama čiji identitet, priznajem, nismo uspeli da ustanovimo. Plava Dama i Petar, koji se stalno nalazio u njenoj pratnji, ostali su velika misterija.

POŠTO je precizno obelodanio učesnike, mehanizam zavere i atentata, državni tužilac Rol je zaključio da je atentat izvršen sa predumišljajem i uz sticaj više krivičnih dela, što predstavlja otežavajuću okolnost po optužene. Izlaganje je završio, kako navodi Slobodan Jovanović, tada dopisnik "Pravde", koji je izveštavao sa ovog proceas, gotovo potresnim rečima:

"Izgleda da se posle ovog jadnog događaja treba svega bojati. Treba strahovati od nasilja, razaranja, anarhije. U budućnosti neće više biti društva ni civilizacije koji će biti bezbedni. Naglo se vraćamo unazad u vreme kada su varvarske horde nametale nasilje i terorisale mirno stanovništvo."

Državni tužilac Rol zatražio je smrtnu kaznu za optužene.

Advokat odbrane Sent Oben svoju završnu reč koja je trajala čitavo pre podne nastojao da trojicu optuženih predstavi kao rodoljube koji se bore protiv tlačenja njihove domovine Hrvatske od Kraljevine Jugoslavije i zaključio da se "jedan čin ne može prosuđivati po užasima koje stvara, već po ciljevima koje su njegovi počinioci imali na umu. Ovi ljudi, bez obzira na to da li to hoćemo da priznamo ili ne, nisu oduzeli ničiji život, a čak i da jesu, oni su u tome bili samo slepa oruđa".

Sent Oben se, u jednom trenutku, obratio i optuženima, rekavši: "Dobro se zna da vi niste zločinci. Danas se zna da ste sa razlogom planuli gnevom, da ste bili ogorčeni onim što se događalo u vašoj zemlji. Ustaše, čiji je pokret proistekao iz diktature kralja Aleksandra, heroji su mučeničke Hrvatske. Da, mučeničke!", potvrdio je Oben. On je dalje govorio o navodnim masakrima žena i dece katoličke veroispovesti od vlasti iz Beograda, a onda je, obraćajući se sudijama i poroti, rekao: "U ime tih mučenika, u ime jednog razapetog naroda tražim od vas pravičnu presudu, presudu večne Francuske".

PO završenom dokaznom postupku i završne reči tužioca odbrane, predsednik suda Loazon se obratio poroti, kako bi, prema francuskom zakonu, utvrdio da li porota smatra da su optuženi krivi i da li u krivici postoje olakšavajuće okolnosti. Ukoliko na sva postavljena pitanja porota odgovori sa "da", sud, u skladu sa odredbama krivičnog zakona Francuske, izriče maksimalnu kaznu - smrt giljotinom. U suprotnom, ako porota smatra da postoje olakšavajuće okolnosti, u skladu sa njima sud odmerava visinu i vrstu kazne.

Predsednik suda je poroti postavio 32 pitanja na koje je ona na 29 odgovorila sa "da", a na tri sa "ne", što je značilo da porota smatra da postoje olakšavajuće okolnosti. Sada je svima u sudnici bilo jasno da optuženi ne mogu biti osuđeni na najstrožu kaznu - smrtnu. U ovakvim okolnostima, državni tužilac je mogao jedino da traži da se optuženi osude sledećom najvećom kaznom - doživotnom robijom, što je on i učinio. Ovo je značilo pobedu odbrane. Lica advokata blistala su od zadovoljstva, izbegnuta je smrtna kazna i glave njihovih branjenika su spasene.

Optužene Pospišila, Kralja i Rajića sud je proglasio krivim, jer su "voljno učestvovali u dogovoru koji je imao za cilj vršenje zločina protiv lica i imovine, svesno pomagali i asistirali izvršiocima krivičnih dela postupcima koji su pripremili ili olakšali izvršenje sledećih krivičnih dela: ubistvo kralja Aleksandra, ubistvo Luja Bartua, pokušaj ubistva generala Žorža, a Mijo Kralj i za pokušaj ubistva policajca Gala, i sva trojica jer su se služili lažnim pasošima.

Porotni sud departman Buš d`Ron u saglanosti sa porotom, imajući u vidu olakšavajuće okolnosti, osudio je Kralja, Pospišila i Rajića na kazanu doživotne robije sa teškim radom. Posle izricanja presude, Pospišil je ustao i sa uzvišenošću rimskog tribuna počeo fanatično da viče: "Dole ubice... Živeo Ante Pavelić... Živela Hrvatska", posle čega je odstranjen iz sudnice.

PATETIČNI BONELI
MLAĐI kolega koji je Sent Obenu pomagao u procesu odbrane optuženih ustaša advokat Boneli u svom izlaganju je uputio patetični apel poroti, apel koji bi se danas mogao tumačiti kao neka vrsta predskazanja:

"Setite se koliko su česte neočekivane promene u tokovima istorije" rekao je uzbuđeno, podignutog kažiprsta. Nastavio je dalje Boneli svoju odbranu, rekavši: "Ovi ljudi, koji su svojim običajima i tradicijama toliko udaljeni od nas, ljudi koje možemo da razumemo samo kroz reči prevodioca, nisu ubice, oni su borci čiji je cilj bio oslobođenje od inostranog jarma i za stvaranje slobodne i nezavisne države." Svoju odbranu je završio rečima svog prethodnika, advokata Sent Obena: "Ne treba zaboraviti da se istorija piše krvlju."
(NASTAVLJA SE)