Piše: Pavle LJumović

ZAPOČELO je saslušanje Ivana Rajića, čitanjem njegovih generalija: Ivan Rajić, rođen u Hrvatskoj, po profesiji zemljoradnik, napustio Jugoslaviju 1928. kao ekonomski emigrant, otputovao u Južnu Ameriku, de je 1932. godine zavrbovan od dr Jelića, stupio u ustašku organizaciju...

U svom iskazu Rajić je, već na početku, tvrdio da to nije bila ustaška organizacija već Hrvatska revolucionarna organizacija. Zatim je na pitanje predsednika Loazona: da li je bio u logoru Janka Pusta i šta je tamo radio, Rajić odgovorio, da je bio tokom 1933, ali se bavio isključivo poljoprivredom. Tvrdio je da je Janka Pusta bila obično poljoprivredno dobro.

Optuženi, a i odbrana, nastojali su da svaku tvrdnju da Janka Pusta nije bila poljoprivredno dobro već poligon za obuku terorista opovrgnu. Odbrana je nastojala da sve što se govori o logoru Janka Pusta pripiše jugoslovenskim izvorima, pri tom je navela da je Mađarska sve dematnovala u Društvu naroda. Predsednik suda Loazon je odgovorio, da se nijednog trenutka nije služio onim što je jugoslovenska vlada dostavila, već samo izjavama optuženih u istrazi. Advokat odbrane Sent Oben je na to rekao da izjave optuženih ne mogu biti valjani dokazi, jer je komesar Peti Rajića saslušavao bez prevodioca, i da prevođenje kod istražnog sudije nije bilo odgovarajuće. Takođe je odbio sve navode o logoru Janka Pusta, tvrdeći da su to podmetanja jugoslovenske tajne službe.

KOMESAR policije u Anemsu, koji je nakon ovog saslušan, izjavio je: "Prvog dana saslušanja posle hapšenja Rajića i Pospišila prisustvovala je samo francuska policija, a tek drugog dana se pojavio jugoslovenski predstavnik Milićević koji je ujedno i prevodio. Treće saslušanje bilo je na nemačkom jeziku koje je obavio komesar Tuson, koji je tečno govorio nemački." Peti je dalje izjavio da su optuženi jedino taj zapisnik pristali da potpišu bez protesta. Na to je Rajić izjavio: "Imali smo različite prevodioce. Ne znam šta su oni sve prevodili, ali kada smo pročitali prevod, konstatovali smo da su prevodi netačni, da ne odgovaraju našim izjavama." Optuženi Rajić je u daljem iskazu potvrdio ono što je i Kralj tvrdio, da atentatori nisu kockom izvlačeni i da je to izmislio prevodilac.

Zvonimir Pospišil je tražio da da pre saslušanja prethodnu izjavu. Nastao je verbalni duel između predsednika suda i odbrane oko toga da li treba Pospišilu dozvoliti davanje izjave. Odbrana je svoj zahtev temeljila na tradiciji koja postoji pred porotnim sudovima u Francuskoj, ali je u isto vreme priznala da tako nešto nije predviđeno zakonom, već da je to diskreciono pravo predsednika suda. Konačno, Pospišilu je dozvoljeno da da izjavu.

"Toga popodneva, kad smo uhapšeni u policijskom komesarijatu u Anemsu, pojavio se predstavnik strane obaveštajne službe Milićević", rekao je Pospišil. Tu ga je predsednik Loazon prekinuo, nije mu dozvolio da nastavi, jer je to razrešeno svedočenjem komesara Petija da Milićević nije prvog dana prisustvovao njihovom saslušanju u Anemsu.

Pospišil je reagovao tako što je izjavio: "Pošto mi sud ne dozvoljava da dam prethodnu izjavu i pošto ne mogu da navedem razloge za takav postupak, na postavljena pitanja neću odgovarati." Posle toga, Loazon je završio prepodnevnu raspravu.

Na početku poslepodnevne rasprave, Pospišil ponovo insistira da mu se dozvoli prethodna izjava, ali je sud odbio. Potom, Pospišil nije hteo da odgovori na pitanje: da li je učestvovao u ubistvu Tonija Šlegela, direktora lista "Zagrebačke novosti", s obrazloženjem da mu se uskraćuje pravo na odbranu. Ovakvim ponašanjem Pospišila, suđenje je ponovo zapalo u ćorsokak. Nastala je žučna polemika između odbrane i suda. Odbrana je dokazivala pravo Pospišila da da izjavu, a sud osporavao. Ali, da se ne bi to produžilo u nedogled, Pospišil je dobio priliku da, pre saslušanja, pred sudom da izjavu, što je i učinio.

"Jedanaestog oktobra 1934. godine uhapšen sam zajedno sa Rajićem i odveden u Anems. Kad smo stigli u komesarijat tamo nas je već čekao agent srpske tajne policije Milićević. On nam je dao papir i tražio da ga potpišemo. Ja sam odbio, ali je Milićević pokušao da me navede da se složim i da potpišem već pripremljenu izjavu. Tražio je od mene da se stavim na raspolaganje jugoslovenskim vlastima. Tražio je da se saglasim sa njim, da odem u Italiju, pronađem Antu Pavelića i da ga ubijem. Odgovorio sam mu da nijedan ustaša nikada tako nešto ne bi uradio", kazao je on i nastavio tvrdeći da mu je Milićević pretio da će mu, ako ne prihvati ono što mu se nudi, stradati porodica.

U toku izjave, predsednik suda Loazon ga je upitao da li je saslušanju o kojem govori prisustvovao i komesar Peti? Pospišil je rekao da se on nalazio u komesarijatu, kao i drugi policajci, ali da oni nisu mogli sa njima da kontaktiraju, jer je Milićević bio stalno prisutan.

A, evo šta Milićević o tom saslušanju piše: "Ispitivanje sam vršio u prisustvu komesara Petija i njegovog zamenika Marabutoa. Pospišil je priznao sve o svojoj misiji. Imao je da rukovodi grupom terorista koja je u Parizu trebalo da ubije kralja u slučaju neuspeha atentata u Marselju...

U nastupu ljutnje, vikao je da mu je žao što je uspeo atentat u Marselju, jer da nije tako bilo, on bi lično `imao čast da dokrajči kralja u Parizu`. Na kraju istrage rekao sam francuskim islednicima da je reč o jednom od najopasnijih Pavelićevih terorista, kao i da je on ubio, zajedno sa Mijom Kraljem, zagrebačkog novinara Šlegela, a da verovatno stoji iza još nekih drugih ubistava."

U svom daljem iskazu, Pospišil je govorio o tome kako ga je u pritvoru posetio i šef srpske državne bezbednosti Simonović, i dodao: "Rekao sam mu da sam član ustaške organizacije, da sam branio katoličku veru i hrvatski narod. Srbi su pravoslavci i čine sve što mogu da naškode katoličkoj veri u Hrvatskoj. Ako smo se latili oružja, to je zato što su oni bili spremni u nas da pucaju."

USTAŠKA ZAKLETVA
NA zahtev suda pročitan je integralni tekst ustaške zakletve u kome, između ostalog piše: "Pripadnik organizacije mora izvršiti sve naloge vrhovnika, a ako pogazi zakletvu, saglasno ustaškim pravilima, biće kažnjen smrću".Na pitanje predsednika Loazona da li su osim kralja imali nalog da ubiju i francuskog ministra Bartua, on je ponovio reči iz izjave Mije Kralja, da oni to nisu hteli. Advokat odbrane Sent Oben je opet tvrdio da je Bartu ubijen slučajno.
(NASTAVLJA SE)