GLAVNI advokat Oben je tražio od predsednika suda da se tumač Jozef Tenije, koji je izjavio da je po narodnosti Bosanac, izjasni da li je pravoslavac ili katolik, što je sud odbio. Optuženi Ivan Rajić je odbio da mu prevodioci budu Folije i Petrović, a Mijo Kralj da njegove odgovore prevodi Folije, što je sud, takođe, odbio.

Odbrana, po savetu Desbona, koji je nastavio saradnju sa njima, a i sami optuženi nastojali su da izazovu zbrku i konfuziju u samom suđenju. Vrhunac su izazvale teškoće oko izvođenja svedoka, jer su neki odbili da svedoče. Odbrana je, međutim, insistirala na njihovom svedočenju. Gals, rukovodilac službe bezbednosti u Marselju za vreme atentata, jedan do najvažnijih svedoka, uspeo je da izbegne svedočenje, a Gase Žan i Žan Gustavo podneli su lekarska uverenja da ne mogu da svedoče. Sud je odlučio da njihovo prisustvo nije neophodno i prihvatio razloge njihovog odsustvovanja. Odbrana i Pospišil u ime optuženih su insistirali da trojica svedoka u ime utvrđivanja istine budu saslušani, a posebno Gals čije je svedočenje odbrana smatrala neophodnim. Sud je ponovo odlučio da njihovo prisustvo nije neophodno i da se njihovi iskazi iz istrage mogu prihvatiti.

MIJO Kralj, koji je prvi saslušan, izjavljuje pred sudom da je putovao sa čehoslovačkim pasošem, jer Hrvati u Jugoslaviji ne mogu da dobiju pasoš. Priznao je da je kao zatvorenik u Celovcu pristupio ustaškoj organizaciji. Na pitanje sudije: da li ga je u zatvoru posetio Perčec, Kralj je negirao izjavljujući da se ne seća da ga je Perčec posećivao i da mu je omogućio izlazak iz zatvora i odlazak u Mađarsku, iako je to u istrazi priznao. Iskaz je nastavio pričom o logoru u Janka Pusti i, pri tom, je negirao sve što bi ga teretilo kao ustašu. Prikazivao je sebe kao Hrvata patriotu, tvrdeći da bi tako kao i on postupio svaki pravi Hrvat.

Izjavio je da Pospišil i Rajić nisu određeni kockom da ubiju kralja Aleksandra, već da su to izmisili prevodioci i porekao da je prilikom saslušanja potpisao izjavu da su atentatori određivani kockom. Isto je rekao da se ne seća što je potpisivao u istrazi. Dalje je govorio o putovanju atentatora do Marselja. Oni su preko Budimpešte i Ciriha došli do Lozane, gde je rukovođenje od Pospišila preuzeo Dido Kvaternik sa kojim je bio Kerin. Iz Lozane su, zatim, podeljeni u dve grupe, došli u Tonino, a potom se, u Fernanu, ukrcali u voz za Pariz.

Po dolasku u Pariz promenili su pasoše, dobili su čehoslovački, kupili nova odela. Kvaternik ih je podelio u dve grupe i odseli su u hotelima, pod lažnim imenima. Na pitanje porotnika: koje je ime tada imao, Kralj je odgovorio da je imao toliko imena i ne zna koje je tada koristio.
- Pospišil i Rajić - nastavio je Kralj - ostali su u Parizu, jer su imali zadatak da u slučaju neuspeha atentata u Marselju ubiju kralja u Versaju, gde je trebalo da bude po protokolu 11. oktobra. Kvaternik je Kerina i mene 7. oktobra poveo u Eks an Provans, gde su se, takođe podelili u dve grupe i odseli u odvojenim sobama. Kvaternik, jedini od njih koji je govorio francuski, prijavio ih je pod lažnim imenima: sebe pod imenom Egon Kramer, biznsimen iz Praga, Miju Kralja pod imenom Silvester Malni, a Kerina pod imenom Petrus Keleman.

U jednom hotelu su odseli, ali u različitim sobama. Kerin i Mijo Kralj su bili u jednoj, a Kvaternik u drugoj sa "tajanstvenom plavušom" o kojoj se tokom istrage mnogo govorilo, i za koju je Kralj nekoliko puta u toku suđenja rekao:
- Ne znam ko je ta žena, ona je Kvaternikov saradnik.

KVATERNIK je, dan u oči atentata, otišao sa Kerinom iz Eksa u Marselj, gde su odabrali mesto atentata, a onda uveče napustio Eks. Na pitanje predsednika suda, da li je i on bio sa Kerinom i da li mu je pomogao, Kralj je odgovorio da je za vreme atentata bio u Eksu u koji se iz Marselja vratio oko 16.30 časova. Bio je to njegov pokušaj stvaranja alibija, ali je on ubrzo propao. Vlasnica hotela, u kojem su bili odseli atenatori, Marija Ober u svom svedočenju je potvrdila da su Keleman i Kralj napustili hotel oko 12.45 časova, a da se samo Kralj (Malni) vratio oko 18.30 časova. Zadržao se u restoranu, gde je prisutnom osoblju stavio do znanja da čeka prijatelja, a potom oko 19.00 časova napustio hotel.

Kada je video da mu je propao pokušaj stvaranja alibija, Mijo Kralj je uzeo drugu taktiku, i izjavljuje:
- Nisam hteo da izvršim atentat jer sam se nalazio usred gomile nedužnih ljudi, žena i dece. To me je sprečilo da likvidiram kralja Aleksandra. Da sam bio bliže, i ja bih pucao. Nisam izvršio povereni mi zadatak. Nijedna ustaša ne bi ugrozio nevine ljude. Ustaška organizacija osuđuje sve one koji napadaju nevine...

Sutradan, u nastavku suđenja, Kralj je ponovo tvrdio da nije učestvovao u atentatu i da se u hotel u Eksu vratio u 16.45 časova i da je vlasnica hotela potkupljena i ne govori istinu. Potom je saslušan taksista Damas iz Marselja. Damas je vozio Kralja od Marselja do Eksa i potvrdio da su ispred hotela u Eksu stigli oko 18.30 časova. Ako je atentat izvršen u 16.20 časova onda je Kralj imao dovoljno vremena da iz Marselja stigne u Eks posle atentata, konstatovao je predsednik suda Loazon.

Još jedan pokušaj stvaranja alibija je propao, i Kralj je ponovo promenio taktiku. Predstavlja sebe kao borca za slobodu svog naroda, i izjavljuje:
- Kada se jedan narod bori za svoju slobodu, onda to nije zločin. Organizacija kao ustaška nije udruženje zločinaca, već patriotsko udruženje koje se bori za slobodu.
U daljem iskazu, uporno je tvrdio da atentat u Marselju nije bio uperen protiv Srba, već protiv srspkog kralja koji je bio protivnik Hrvata i ubijao Hrvate.

Na primedbu porotnika da je pored kralja Aleksandra ubijen i francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu, Mijo Kralj je izjavio da žali što je ubijen francuski ministar, jer oni to nisu hteli. Tvrdio je da je Bartu ubijen u obračunu sa srpskim policajcima koje je on video da pucaju na ulicama Marselja. Uključujući se u raspravu, advokat Sent Oben je rekao da je uveren da smrt ministra Bartua bila slučajna i da za razliku od ubistva kralja Aleksandra koje je bilo očigledni zločin, ubistvo Bartua nije bio zločin. Time je odbrana pokušala da umanji odgovornost optuženih za smrt francuskog ministra i troje nedužnih građana.



KRIV - PREVOD
SUTRADAN, 6. februara, suđenje je nastavljeno saslušanjem Ivana Rajića i Zvonimira Pospišila. Međutim, na samom početku rasprave, odbrana je pokrenula pitanje prevođenja. Optuženi su tvrdili da se njihove reči ni u istrazi, a ni sada na suđenju ne prevode adekvatno. Odbrana je tražila od predsednika suda, sudija i porotnika da ne postavljaju suviše dugačka pitanja, već kratka kako bi prevodioci bez mnogo napora preveli uz suštinu i nijanse pitanja i odgovora.
(NASTAVLJA SE)