Piše: Pavle LJumović
NASTAO je pravi skandal u sudnici. Javni tužilac, uvređen, zatražio je da se Desbon briše sa advokatske liste Francuske. NJemu su se pridružili i članovi sudskog veća i izrekli kaznu doživotnog brisanja Desbonovog imena sa spiska ovlašćenih advokata Francuske. Nakon toga, predsednik suda De la Broas je zahtevao od Desbona da napusti sudnicu, a ovaj mu je, bez sumnje inspirisan velikim Miraboom, na to odgovorio: "Ne, ako želite da odem, naredite da me izbace silom". Predsednik suda je potom naredio obezbeđenju da Desbona udalji iz sudske dvorane. Desbon je malo oklevao, a zatim pokupio svoje papire i izašao.

Da bi se obezbedio nastavak suđenja, predsednik suda je odredio, da po službenoj dužnosti, odbranu optuženih ustaša preuzme predsednik advokatske komore Pariza Sovino. Optuženi kralj, Pospišil i Rajić na to nisu pristali, ali sud to nije uvažio i Sovino je preuzeo odbranu. Međutim, Sovino je u nastavku suđenja obavestio sud da nije u stanju da kao branilac učestvuje u jednom tako važnom suđenju, bez prethodnog dužeg proučavanja predmeta. Sud u Eksu je bio prinuđen da suđenje odloži na neodređeno vreme.

NA neuspeh suda, koji je bio evidentan, reagovala je i vlada Francuske. Ona je ocenila da su prva četiri dana suđenja učinili smešnim francusko pravosuđe. Predsednik suda De la Broas proglašen je glavnim krivcem za tok kojim je krenulo suđenje, pa je penzionisan. Umesto njega, za predsednika suda je postavljen Fransoa Loazon, sudija s velikim iskustvom i reputacijom. Postavljanjem Loazona Francuska vlada je, očigledno, želela da se proces što uspešnije privede kraju, kako bi se izbrisao i popravio veoma nepovoljan utisak koji je na javno mnjenje ostavio početak suđenja u Eksu.

Odbranu optuženih su, po izboru predsednika advokatske komore Sovina, preuzela trojica mladih i veoma ambicioznih pariskih advokata: Kabaso, Noel i Boneli. Optuženi se nisu složili s izborom advokata i dalje su zahtevali da ih brani Desbon, što je bilo nemoguće, on je brisan sa spiska advokata. Desbon ih je savetovao da za advokata uzmu predsednika advokatske komore Pariza Emil de Sent-Obana, koji mu je u toku suđenja pomagao i njegovog nećaka Rene de Vesin-Loru.

U pauzi između dva suđenja, od novembra 1935. do februara 1936. godine, mnogo se toga promenilo u međunarodnim odnosima. Nastavio se rat u Abisiniji, dok je u susednoj Španiji na pomolu bio građanski rat, a u Francuskoj je vlast preuzeo budući kolaboracionista Pjer Laval. Sve je to uticalo da se promeni stav Francuske prema procesu u Eksu. Francuska diplomatija je radila na zbližavanju s Italijom i na svaki način nastojala da ublaži negativne posledice atentata i suđenja atentatorima u javnom mnjenju. Vršila je pritisak na Jugoslaviju da bude umerena i razumna u svojim zahtevima i da ne insistira na vezu ustaške organizacije sa Italijom, Nemačkom i Mađarskom i na njihovom mentorstvu nad ustašama.

U takvoj situaciji, kraljici Mariji je njen advokat uvaženi Pol Bonkur, bivši predsednik Francuske i proslavljeni član Advokatske komore Pariza, savetovao da odustane od optužbe, navodeći pri tom stav francuske vlade da će im se "suditi kao običnim kriminalcima da bi se izbeglo pominjanje njihovih zaštitnika". Kraljica Marija je, pod pritiskom, pristala da odustane od tužbe, iako to nije bilo u skladu sa njenim istinskim osećanjima. Sudu je, preko svog advokata Bonkura, uputila pismo u kojem, između ostalog, stoji:

"Verujem u potpunosti u francusku pravdu i moje interese stavljam u ruke njenih predstavnika, tako da mogu biti sasvim uvereni da se moja izjava ne može tumačiti na način koji bi bio suprotan interesima Francuske."

Izvesno je, kraljica Marija je odustala zbog toga što je francuska vlada izršila snažan pritisak na Jugoslaviju radi sprečavanja kraljice da se pojavi na sudu. Francusko ministarstvo inostranih poslova je strahovalo da bi njeno pojavljivanje na sudu nepovoljno uticalo na francusko-italijanske odnose, jer je kraljičin advokat Pol Bonkur nameravao da pred sudom iznese istražni materijal kojim se dokazivalo da su italijanske vlasti pomagale teroristima i usmeravale ih, a posebno da su Musolini i Pavelić bili u dosluhu.

Bilo je savršeno jasno da je za italijansku vladu sudski proces u Eksu bio krajnje neprijatan jer su se mogli otkriti duhovni inicijatori, bez ozbira na to što oni nisu direktno učestvovali, pa je Italiju po svaku cenu trebalo poštedeti bilo kakvih optužbi u vezi sa atentatom. Na sudu su samo razmatrani oni dokazi koje je prezentovao javni tužilac Francuske Rol, koji se, naravno, nisu odnosili na Italiju, već samo na Mađarsku. S druge strane, ovim je advokatima optuženih koji su sada odricali sve što su u istrazi priznali, pružena prilika da na najcrnji način napadaju Jugoslaviju i njenog ubijenog kralja, što su oni obilato koristili.

Odustajanje kraljice Marije od privatne tužbe, zapravo je omogućilo da se pravdi ne privedu duhovni inicijatori atentata i celi jedan podzemni pokret stvoren za izazivanje nemira i raspada Jugoslavije. Kada se to nije desilo, piše Vladeta Milićević, "Musolini je bio veoma razočaran rezultatom, tako da je Pavelić imao velikih teškoća da ga smiri... Atentat je jednostavno šokirao narode Jugoslavije, pa vest o njemu nije izazvala bilo kakve nemire, a skoro da nije bilo građanina koji nije tražio kažnjavanje Musolinija, pravog ubice".

Za povlačenje tužbe kraljice Marije, čije su posledice tokom suđenja postale očigledne, krivica je pala na francusku vladu, a posebno na predsednika Lavala, jer je činjenica da ju je Francuska to savetovala. O tome Pol Bonkur u svojim memoarima piše: "Bilo nam je oprošteno što nismo uspeli da sprečimo atentat, ali nije nam oprošteno što nismo ponudili bolju odbranu i kažnjavanje pravih ubica. Niko posle ovoga neće biti iznenađen činjenicom da ovakav postupak Francuske nije služio jačanju poverenja Jugoslavije u nas".

NA RUKU OKRIVLJENIMA
USTAŠE Pospišil, Kralj i Rajić nisu računali na ovakav splet događaja koji im je išao u korist. NJima je odgovaralo da im se sudi kao običnim kriminalcima, a ne kao teroristima.

Suđenje je nastavljeno, 5. februara 1936. godine, pred porotnim sudom kojem je predsedavao novi predsednik Fransoa Loazon. Porotu su sačinjavali 12 porotnika i četiri zamenika, čija su imena određena kockom. Angažovani su novi prevodioci: poručnik Šarl Folije, Žarko Petrović, zakleti tumač iz Pariza i Jozef Tenije, prevodilac sa Internacionalne škole živih jezika u Parizu. Odbranu su, po preporuci Desbona, preuzeli pariski advokati Emil de Sent-Oben i Rene de Vesin-Lora.
(NASTAVLJA SE)