Piše: Pavle LJumović
SAUČESNIŠTVO u ubistvu dokazano je potpuno. Sva trojica su priznali da su imali zadatak da pomažu Kerinu prilikom izvršenja atentata. Saučesnici u ubistvu, prema francuskim zakonima, krivi su isto onoliko koliko i sami izvršioci ubistva.

Posedovanje lažnih dokumenata dokazano je time što su optuženi za dolazak u Francusku koristili lažne putne isprave, tj. lažne pasoše na ime čehoslovačkih državljana.

Najzad, svu trojicu sud je optužio za pripadništvo međunarodnoj terorističkoj organizaciji. Optužnica za ovo se zasnivala na tome što je Francuska, na osnovu međunarodnih konvencija, bila obavezna da putem najstrožeg kažnjavanja suzbije međunarodni terorizam. Za učesništvo i saučesništvo u atentatu, prema francuskim zakonima, predviđena je smrtna kazna giljotinom. Kako je međunarodna teroristička organizacija kojoj su pripadali, uglavnom, inspirisana anarhizmom, predviđena je smrtna kazna i za ovu vrstu krivičnog dela. Za posedovanje lažnih isprava, franuski zakon je predviđao prinudni rad.

SUĐENJE teroristima je izazvalo ogromnu pažnju javnosti, pa su svi francuski listovi nekoliko dana pre suđenja pisali o predstojećem događaju, zaključujući da će se na suđenju obelodaniti zakulisne radnje i akcije međunarodnog terorizma čiji su glavni ciljevi ubistva, atentati i stvaranje anarhije. Tako je marseljska štampa donela mnoštvo napisa o događajima iz 1934. godine, koji su prethodili atentatu. Pisala je o tome kako je "na mučki način ubijen vladar naroda koji je pokazao veliku ljubav prema Francuskoj". Svi listovi su osuđivali ovaj teroristički čin kojim je lišen života vladar, osvedočeni prijatelj francuskog naroda i Francuske.

Suđenje je počelo pod opsežnim merama predostrožnosti koje su francuske vlasti preduzele. Optuženi su nekoliko dana ranije prebačeni iz Marselja u Eks an Provans, pod jakom stražom, gde će se održati suđenje, jer su u tom mestu izvršioci zločina imali boravište, 9. oktobra 1934. godine. Suđenje je pratio veliki broj francuskih i stranih novinara, među kojima je bilo naročito zapaženo prisustvo novinara iz Amerike i Jugoslavije. Za njihove potrebe u sudskoj zgradi je instalirano preko 40 telefonskih aparata, a za jugoslovenske novinare rezervisane su dve direktne linije sa Beogradom.

Suđenje je počelo 18. novembra 1935. godine, a vodio ga je prvi predsednik Apelacionog suda u Eks an Provansu De la Broas koji je, nevičan u raspravama pred porotnim sudom, sa sobom kao pomoćnike imao dva iskusna savetnika - Kana i Perucija.

Okrivljene je zastupao poznati advokat iz Pariza Žorž Desbon, kojeg je angažovalo udruženje hrvatskih emigranata iz Pitsburga (SAD), a plaćale su ga ustaše iz Južne Amerike. Od samog početka procesa, Desbon je nastojao da izazove incident. Tako je, tek što je predsednik suda otvorio raspravu, ukazao na žurbu kojom je istražni sudija uputio predmet sudu, a onda se uvredljivim rečima obratio istražnom sudiji: "Dozvolite da vam čestitam, gospodine sudijo, francusko pravosuđe, koje se predstavlja kao sporo, za koje se čak kaže da ćopa, sada kreće ubrzanim korakom".

Istražni sudija Duko de Santis oštro je reagovao na primedbu advokata, rekavši da je "samo sledio uputstva dvojice ministara pravde Žorža Pernota i Lenona Bernarda".

DESBON je, potom, nastavio svoje izlaganje osvrnuvši se na privatnu tužbu kraljice Marije, koju je ona podnela preko svog advokata Pola Bonkura. Zaključio je svoje izlaganje rečima: "Ne mogu prihvatiti da se u jednom ovakvom procesu prihvati takva, privatna tužba, jer bi to značilo uplitanje u stvari Francuske". Dalje, on je ukazao na niz nepravilnosti u istražnom postupku, koji je saopštio tonom za koji je sudija Broas rekao da je izrazito uvredljiv. Međutim, Desbon je nastavio, tvrdeći da je "istražni sudija ometao slobodno vršenje odbrane, dozvolio je da mu jugoslovenska služba bezbedosti nametne tumača i da pod pritiscima tih ljudi namerno prikrije dokumenta kojih nema u predmetu".

Prema njegovom tvrđenju, oko 2.500 dokumenata nije priloženo sudskom predmetu, pa su ta dokumenta ostala tajna i odbrana nije mogla s njima da se upozna. Nakon toga, nastao je verbalni duel između njega i sudije koji je zahtevao od Desbona da povuče izjavu, ali je ovaj odbio da povuče bilo šta od onoga što je rekao. Suđenje je tada prekinuto, sudije su napustile sudnicu, a suđenje je odloženo za sledeći dan.

Sutradan, 19. novembra, već od samog početka nastavka suđenja, advokat Desbon je nastavio uvredljivim tonom. Napao je sudske tumače, jer mu se njihov izbor nije dopadao, pa je tumač Hadži Ilić, Jugosloven, zamenjen francuskim tumačem Gastonom Kasteronom. Desbon, dalje, podnosi pismeni prigovor na uslov pod kojim je svedočio lekar psihijatar. Tome se usprotivio državni tužilac Rol, koji zahteva od Desbona da pročita svoj prigovor. "Ne, ja to neću! Ako želite da se s tim upoznate, treba samo da brljate po predmetu, na šta ste navikli", odgovorio je drsko Desbon.

Nastao je, potom, podugačak verbalni duel između Desbona i Rola. Javni tužilac je protestovao protiv takvih metoda. Desbon ga je prekinuo ne dozvolivši mu da završi, rečima: "Ne dozvoljavam vam da delite lekcije. Opominjem vas i pored vaših upornih nastojanja, nećete dobiti ove tri glave - ni vi, ni vaš zamenik dželat", pokazujući pri tom rukom na Pospišila, Kralja i Rajića.

Reagovao je državni tužilac Rol na postupak advokata Desbona, nečuven u francuskoj sudskoj praksi. Međutim, Desbona nije moglo ništa da zaustavi, nastavio je u svom stilu. Predsednik suda De la Broas nije znao kako da reaguje. Pokušavao je da urazumi i zaustavi Desbona, ali nije uspeo i Desbon je i dalje nastavio da vređa javnog tužioca rečima: "Da li je to francuska pravda", aludirajući na aferu "Stravinski".

ODBRANA PRETI
PREDSEDNIK suda De la Broas je od Desbona tražio da povuče ono što je rekao. To je još više razbesnelo advokata Desbona, da je sišao u sudnicu i sa advokatskog mesta, preteći rukom, obratio se javnom tužiocu rečima: "Mogao sam da se kandidujem za poslanika. Kao takav uživao bih poštovanje sudija. Mogao bih kao i vi da budem sudija, ali to nisam hteo. Ne volim da zvonim".

(NASTAVLJA SE)