Piše: Pavle LJumović
NA dan sahrane, 18. oktobra, održano je opelo u Sabornoj crkvi, a onda se povorka uputila ka železničkoj stanici. U povorci su pripadnici 250. puka sa Verdena, pitomci sa Sen Sira, u jednom redu engleski mornari, francuski vojnici, Rumuni, Grci, Čehoslovaci, naš Gvozdeni puk, nosioci "Karađorđeve zvezde", dva oficira garde vode kraljevog konja, 21. oklopno vozilo prenosi 15.000 venaca, pravoslavno sveštenstvo sa patrijarhom, zastavnici i zastave oborene, pa lafet sa kraljevim kovčegom. Za lafetom je kraljica sa crnim velom preko lica, uz nju mladi kralj u sokolskoj uniformi, knez Pavle, kneginja Olga, vojvoda od Kenta - venčani kum kraljeva, predsednik Francuske Legren, maršal Peten, bugarski princ Karol, rumunski princ Nikola, general Gering, vojvoda od Spoleta...

Na Oplencu, kraljev kovčeg seljaci - stari ratnici unose u kriptu Mauzoleja dinastije Karađorđević. Posle opela kraljevo telo spuštaju u grobnu raku. Zvona snažno odjekuju, sa svih crkava u okolini. Sivo nebo iznad Oplenca paraju avioni u niskom letu.

Neposredno posle atentata, glavni direktor Nacionalne bezbednosti Francuske Pjer Mondane naredio je da se, bez odlaganja, započne u Francuskoj i inostranstvu najšira istraga u cilju otkrivanja saučesnika ubice. Sve policijske stanice su stavljene u stanje uzbune. Specijalni komesarijat u Anmasu za oblast Visokih Savoja, na granici prema Švajcarskoj i Italiji, kojim je rukovodio Pol Peti, dao je hitne instrukcije svim graničnim prelazima, policijskim i žandarmerijskim stanicama da uhapse svaku sumnjivu sobou i da proveravaju sve detalje o strancima koji izlaze ili ulaze u Francusku. Obaveštene su, takođe i sve inostrane policijske komande koje su sarađivale sa Interpolom.

NA osnovu ovih instrukcija, policijski komesar iz Tontona uhapsio je dve sumnjive osobe sa čehoslovačkim pasošima na ime Beneš i Novak. Posle ispitivanja ustanovljeno je da je Novak u stvari Zvonimir Pospišil, a Beneš Ivaj Rajić i da su u Francusku došli da zajedno sa Kelemanom izvrše atentat na kralja Aleksandra.

Treći saučesnik, koji je imao pasoš na ime čehoslovačkog građanina Silvestera Malnija, bio je Mijo Kralj. Zahvaćen panikom, on je posle atentata napustio Marselj i otišao u Eks an Provans. Tu je u hotelu "Modern" ostao četiri sata, zatim se taksijem odvezao u Avinjon da bi uhvatio voz za Pariz, gde je očekivao da će zateći Rajića i Pospišila. Kada je pre ulaska u voz, policajac počeo da pregleda njegov pasoš, Kralj je počeo da beži i uz pomoć noći uspeo da se domogne obližnje šume. Za njim je odmah organizovana potera i raspisana poternica, na osnovu pasoša koji je ostao kod policajca. Posle četiri dana provedena u šumi, on je iznuren glađu i umoran od stalnog bežanja došao u jednu krčmu, na putu za Korbel. Tu je uhvaćen dok je poručivao jelo, zahvaljujući poternici. Komesaru Udonu, koji ga je ispitivao, prizano je svoj pravi identitet. Rekao je da on nije Silvester Malni, već Mijo Kralj, hrvatski državljanin.

Zvonimir Pospišil, Milan Rajić i Mijo Kralj odvedeni su u zatvor Šave u Marselju. Istragu je vodio istražni sudija Dik de Sen Pol. Na početku istrage atentatori su otkrili po čijem su nalogu radili. Otkrili su i podatke o mreži ustaških diverzantsko-terorističkih logora u Italiji i Mađarskoj.

Iskazi atentatora otkrili su nesumnjivu odgovornost Ante Pavelića za atentat. Istražni sudija je izdao službeni nalog za njegovo hapšenje, kojem je priključo i nalog za hapšenje Eugena Kvaternika. Nakon toga, vlada Francuske je od Italije zatražila izručenje dva prva čoveka ustaške organizacije: Ante Pavelića i Eugena Kvaternika. Musolini je to u prvi mah odbio, navodeći da je to ubistvo iz političkih pobuda. Ali francuska vlada je bila uporna u iznošenju nepobitnih činjenica o krivici Pavelića i Kvaternika za atentat. Stoga Musolini, da bi otklonio moguće komplikacije u odnosima sa Francuskom, hapsi Pavelića i Kvaternika, 17. oktobra 1934. godine.

ANTE Pavelić je uhapšen u Torinu, gde je živeo pod lažnim imenom Đovani Sucikent. Svoje hapšenje je propratio protestom: "Ne čudi me što je jugoslovenska policija montirala optužbe protiv mene. One su bez osnova, smatram se uvređenim i neću odgovarati ni na jedno pitanje." Pavelićevo zatvaranje u Torinu, o čemu su publikovani široki izveštaji u cilju neutralisanja reakcija javnog mnjenja, bila je najobičnija farsa. Pavelić je, inače, živeo u jednom hotelu blizu zatvora. Uskoro je torinska policija izdala saopštenje. "Služba kontrole stranaca ne smatra Antu Pavelića opasnim strancem. On živi od svojih prihoda, baveći se proučavanjem pravnih nauka... Pavelić nije pružio povod za ozbiljnu sumnju u pogledu svog ponašanja." Posle ovoga Pavelić je pušten na slobodu.

Eugen Kvaternik je, takođe, uhapšen u Torinu, gde je došao iz Marselja neposredno pred atentat. U zatvoru je proveo tri meseca, a onda je pušten na slobodu. Jasno je bilo da su oba ova hapšenja bila provizorija radi, jer do izručenja pravih organizatora atentata Pavelića i Kvaternika sudu u Francuskoj nikada nije došlo. Musolini je to 28. novembra 1934. godine kategorički odbio.

Kraljica Marija je, u početku, verovala u vladu Francuske i francusko pravosuđe da će na sud izvesti glavne vinovnike zločina Pavelića i Kvaternika. Međutim, kad je shvatila da od toga neće biti ništa, angažuje Pola Bonkura, advokata i bivšeg premijera Francuske i pokreće privatnu tužbu, ali je, videćemo to kasnije, od nje morala da odustane pod pritiskom francuske vlade. Francuzi nisu želeli javno kompromitovanje Musolinija sa kojim su, u to vreme, intenzivno pregovarali o uspostavljanju prijateljskih odnosa i produženje veza između Francuske i Italije.

Policijska i sudska istraga o atentatu u Marselju okončana je novembra 1934. godine, a onda je dokazni materijal predat sudu u Eks an Provansu koji je bio nadležan za suđenje atentatorima.

ATENTATORI NA KLUPI
PRED sud u Eks an Provansu su izvedeni samo Kralj, Pospišil i Rajić, a na osnovu optužnice koju je protiv njih podigao državni tužilac. Optužnica ih je teretila za saučesništvo u ubistvu kralja Aleksandra, ministra Bartua, jednog policajca i troje građana. Pored ovoga optužnica je sadržavala još tri krivična dela: pokušaj atentata, posedovanje lažnih isprava i pripadništvo ilegalnoj terorističkoj organizaciji.

U toku istrage su dokazana sva četiri krivična dela za koje su Kralj, Pospišil i Rajić optuženi. Dokazano je da su sva trojica optuženih učestvovala u samom atentatu, jer su "u momentu Kerinovog skakanja na papučicu kola i pucnja na kralja i ministra, oni sami pucali u pravcu automobila".
(NASTAVLJA SE)