Piše: Pavle LJumović

DRUGA grupa terorista, predvođena Herenčićem, koja je u slučaju da prva ne uspe trebalo to da uradi sutradan u katedrali, posle sukoba sa policijom i gubljenja kontakta sa Orebom prešla je u Mađarsku.

Izbor Oreba, "najboljeg ustaše", da ubije kralja u Zagrebu, pokazivao je da to nije osveta nekadašnjih progonjenih zatvorenika, već pokušaj ubistva kojim smišljeno upravlja dobro organizovana zločinačka grupa, podsticana, vrlo verovatno, od nekih velikih sila koje su je štitile i nesumnjivo novčano joj pomagale. Šaljući Oreba u Zagreb, piše Klod Elan, Pavelić mu je kazao: "Učiniti to što ti se kaže; ne boj se ničeg i vrati nam se živ i zdrav, pa ćeš dobiti 500.000 dinara; bio si običan nikogović celog života a posle ovoga moći ćeš da živiš kako hoćeš i gde hoćeš."

Brižljiva policijska istraga koju su preduzeli jugoslovenski istražni organi, nakon hapšenja Oreba, Pogoreleca i Begovića, dovela je do uznemirujućih otkrića, da je u pitanju spremanje tajnog rata protiv Jugoslavije, rata čiji bi glavni cilj bio ubistvo kralja, koje može da povuče za sobom raspad Kraljevine i da zadovolji sve neprijatelje jugoslovenskog jedinstva. Kralju su savetovali, posle ovoga, da povede kampanju koja bi demaskirala ruku koja usmerava oružje, onoga ko naoružava tu ruku, ko zna za zločinačke namere, a ne sprečava ih niti na njih ukazuje.

Aleksandar je to odbio više zabrinut da ne pokvari šanse za smirenje u Evropi, nego iz brige za svoju ličnu sigurnost. Pristao je samo na to da se savezničkim i prijateljskim zemljama, kao i Sekretarijatu Društva naroda, preda iscrpna dokumentacija koja bi im otvorila oči u vezi sa ratnom koji mu je objavljen i koji preko njega preti i Jugoslaviji, a sa njom i njenim saveznicima i miru u svetu.

U TOKU istražnog postupka, utvrđeno je da su optuženi pripadali ustaškoj terorističkoj organiazciji, da su pripremali atentat na kralja i da su novac dobili od Musolinijeve tajne službe. Oreb je bio obdaren čudesnim pamćenjem, frustrirane prirode, ali smele. On je ispričao bez okolišanja i do najmanjih detalja sve priznao, bez ikakvih protivrečnosti kakve se najčešće otkrivaju u priznanjima dobijenim pod policijskim "iznuđivanjem".

Sasvim je drugačiji Begović, drugooptuženi. To je mlad čovek, star dvadesetak godina, tip ogorčenog studenta, opasan proizvod intelektualne sredine. Sve je poricao, pokušavajući na taj način da se odbrani.

Trećeoptuženi Pogorelec je bio, kako je izjavio, samo slučajni saučesnik. Onoga dana koji je bio određen za izvršenje atentata tek je položio zakletvu: pred svećama, bombom i revolverom.

Na procesu pred Sudom za zaštitu države, marta 1934. godine Oreb je osuđen na kaznu smrti, a ostala dvojica na vremenske kazne.

Neuspeh atentata u Zagrebu nije pokolebao Antu Pavelića da priprema novi. Ali na osnovu dosadašnjih iskustava on zaključuje da je angažovanje ustaša iz zemlje veoma rizično, a dalji neuspeh bi rezultirao gubitkom pozicija koje ustaše uživaju u Italiji i Mađarskoj. S toga pristupa taktici pripremanja atentata mnogo detaljnije i sa angažovanjem terorista koji nisu pripadali ustaškoj organizaciji.

Kada su u štampi objavljene vesti o predstojećim posetama kralja Aleksandra Sofiji i Parizu, ustaški Komitet u Bolonji je započeo grozničave pripreme ponovnog atentata na kralja.

Krajem avgusta 1934. godine, na poziv Pavelića, vođa VMRO Ivan (Vančo) Mihajlov je doputovao u Rim kako bi se dogovorili o mestu, danu i času izvršenja atentata. Razgovori su vođeni u hotelu "Kontinental" u kojem je većina terorističkih organizacija sa Balkana održavala svoje sastanke. Razgovoru između Pavelića i Mihajlova prisustvovao je i generalni inspektor tajne službe Italije Erikole Konti. Govorilo se o mogućnosti atentata u Sofiji, čemu se Mihajlov usprotivio, jer se plašio da bi mogao biti ubijen i kralj Boris, kao i da bi atentat u Sofiji mogao dovesti do rata protiv Bugarske. Odlučeno je da to bude Francuska, računajući i na to da međunarodni potresi na koje su teroristi računali mnogo bi bili veći ako se atentat izvrši u Marselju ili u Parizu nego u Sofiji.

VEĆ je tada do poslednjeg detalja bio poznat zvanični program kraljevog boravka u Francuskoj. Pavelić i Mihajlov su se dogovorili da pripreme više grupa radi izvođenja atentata. Prva grupa je trebalo da pokuša da izvrši atentat odmah po kraljevom dolasku u Marselj. Za slučaj da ona ne obavi zadatak, druga je trebalo da pokuša ubistvo bombom u pogodnom trenutku. Treća grupa je bila pripremljena za delovanje u Parizu. U slučaju da nijedna od tri grupe ne uspe da ubije kralja, bila je pripremljena i četvrta grupa za delovanje u Engleskoj koju je kralj, posle zvaničnog boravka u Francuskoj, nameravao posetiti, inkognito, kako bi se susreo sa svojim sinom, krunskim princom Petrom, koji je pohađao koledž u Saseksu.

Svoju odluku Pavelić je propratio snažnom propagandom u emigrantskoj štampi, napadajući kralja i njegovu politiku prema Hrvatima. Regrutuje veliki broj ljudi i upućuje ih u logore koji su već postojali, a osniva i nove gde god je to bilo moguće. Vođa ustaša izdaje deklaraciju kojom između ostalog, osuđuje kralja Aleksandra na smrt. Pavelić deklaraciju šalje svojim poverljivim ljudima u Belgiji, s tim da mu je vrate kao deklaraciju prihvaćenu od celokupnog članstva Hrvatskog saveza. Iako nije ni čitana na skupštini, deklaracija je vraćena Paveliću kao tobože usvojena od celokupnog članstva Hrvatskog saveza i odmah objavljena u listu "Nezavisna država Hrvatska". To je bio signal, i od tad po ustaškim logorima širom Evrope počinju intenzivne pripreme za atentat.

Najintenzivnije su, bez sumnje, one u logoru Janka Pusta i Nađ Kanjiži, gde ustaše za izvršenje atentata obučava instruktor iz VMRO Černozemski. Nakon obimne pripreme između 15 najuspešnijih terorista, čija je odanost ustaškom pokretnu prethodno dobro proverena, kockom su izabrana trojica atenatora. To su poznati teroristi Mijo Kralj, Ivan Rajić i Zvonimir Pospišil. Četvrtog atentatora Černozemskog čije je pravo ime Vlado Georgijev Kerin, Pavelić je sam odabrao na predlog Ivana Mihajlova.


PROFESIONALNI UBICA
ČERNOZEMSKI je u stvari bio Vlado (Veličko) Georgijev Kerin, pripadnik VMRO, rođen u selu Kalemsija, u rodopskom delu Makedonije (po nekima u selu Kamenice u Bugarskoj), bugarski državljanin. Pripadao je terorističkoj organizaciji Ivana (Vanča) Mihajlova i neko vreme bio njegov šofer. Poznat je kao terorista koji je izvršavao smrtne kazne - predavao ih "černoj zemlji", pa otuda Černozemski - nad onima koje je VMRO osudio na smrt. Izvršio je više atentata: utvrđeno je da je 1928. ubio bugarskog poslanika Dimova, a 1932. posalnika Tomglevskog. Oba puta je bio osuđen na smrt, ali je pomilovan i tako izbegao kaznu.
(NASTAVLJA SE)