Piše: Veljko Lalić
POPUT majora Boška Todorovića u Bosni i Hercegovini, i crnogorski komandanti nisu s Italijanima sklapali dugoročne sporazume, tvrdi u svojoj novoj knjizi “General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta” Miloslav Samardžić.
Četnici su ih, kaže, tretirali kao okupatore, koji su tu privremeno, i koje treba iskoristiti za narodno dobro. Italijanima su uvek jasno govorili da od pravljenja nezavisne Crne Gore i posebne crnogorske nacije nema govora. Uostalom, videvši kako su Crnogorci već dan posle proglašenja "Nezavisne Crne Gore", 12. juna 1941, upravo zbog toga ustali protiv njihove nesrazmerno veće sile, oni to više nisu ozbiljno ni pokušavali.
U pozdravnom govoru italijanskom guverneru Crne Gore, generalu Pirciju Biroliju, 6. novembra 1942. u Kolašinu, kapetan Pavle Đurišić stavlja akcenat upravo na ova ključna pitanja:
- Ekselencijo, poštovani gosti, draga braćo i sestre ... Crnogorcu su sloboda i srpsko ime bili večiti ponos i
večita duhovna hrana, koja ga je krepila i održavala i u najtežim časovima njegove istorije,
Ali, desilo se nešto što naš narod ne može razumeti. Iz-vesni nacionalni odrodi i otpadnici, iz svojih ličnih računa i interesa, prošle godine, odrekli su se svoga srpskoga imena, počeli stvarati nekakvu crnogorsku naciju, što je uzbudilo i ustalasalo sav pošteni i čestiti svet u Crnoj Gori, koji je sa srpstvom i za srpstvo živeo i umirao.
Komunisti, koji su se u Crnoj Gori bili sakupili iz svih delova Jugoslavije, iskoristili su ovaj revolt srpskog naroda, poveli su ga na klanicu - u borbu protiv okupatora. Tako je narod u Crnoj Gori, koji je i onda bio nacionalan kao i sada, zbog pogrešno vođene politike postao oruđe komunista...
ZAPRAVO, na čelu borbe protiv okupatora u Trinaestojulskom ustanku nisu bili komunisti, već je bio upravo Đurišić, zajedno sa drugim oficirima, koji su sada takođe paktirali sa Italijanima, tvrdi Samardžić u svojoj knjizi. Ali, bilo je neukusno i netaktično reći to u lice italijanskom komandantu, pa se Đurišić zadovoljio time što mu je javno rekao da je okupator i što ga je na lep način upozorio da više, kao tada, ne "vodi pogrešnu politiku" i ne podržava "odrode i otpadnike".
Prema svedočenju kapetana Nikole Bojovića, Đurišić je rekao i da će Crna Gora na proleće biti slobodna. Tih Đurišićevih reči nema u tekstu govora, ali, na fotografiji sa ovog zbora u Kolašinu vidi se da Đurišić nije čitao govor, već da je govorio "iz glave". Izgleda da se, kao što je to i inače čest slučaj, razlikuju unapred spremljeni tekst govora, koji je ostao u arhivi, sa onim što je zaista rečeno. Neke činjenice ukazuju da Bojovića nije izdalo pamćenje.
General Pircio Biroli borio se na Solunskom frontu zajedno sa Srbima. Tada je odlikovan srpskim ordenom belog orla sa mačevima. U Drugom svetskom ratu Biroli je, kao i mnogi drugi italijanski oficiri, nudio Srbima vojničku pomoć, i to ne samo protiv komunista. Na kraju, kada su Italijani pregovarali sa zapadnim saveznicima o uslovima kapitulacije, ponudili su da njihove trupe na Balkanu zajedno sa četnicima odmah stupe u borbu protiv Nemaca. Nešto ranije, na Hitlerov pritisak, Musolini je morao da povuče Birolija iz Crne Gore, zbog njegovog neskrivenog antinemačkog stava.
Dobar glas o Biroliju širio se Crnom Gorom naročito posle njegovo posete Ostrogu, 18. oktobra 1942, gde je došao da se pokloni moštima svetog Vasilija Ostroškog. Na banketu, održanom tom prilikom, mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, obraćajući se Biroliju rekao je između ostalog i ovo:
- ... I dogodi se čudo neviđeno i nečuveno pod okupacijom. Gospodari i robovi, Italijani i Crnogorci nacionalisti, postadoše saradnici protiv strašnoga zla, i za kratko vrijeme zajednički oslobodiše Crnu Goru od komunističkog pakla.
RADOSTAN je danas sav naš narod sa područja guvernatorata Crne Gore što je Vaša ekselencija sa Vašom cenjenom Gospođom i Vašim eminentnim saradnicima, kao sin pobožnog italijanskog naroda došao u Sveti Ostrog, da se pokloni moštima svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca. Vaša pobožna i herojska duša osetila je da je pravo da se ovde u ovoj našoj najvećoj svetinji zajednički pomolimo Gospodu Bogu za večni pokoj i rajsko naselje u borbama protiv partizana zajednički poginulih italijanskih i naših boraca, i da se pomolimo da i dalje vlada među nama međusobno poštovanje i sloga, da se još više učvrste i umnože, kako bi do kraja rata u našoj zemlji vladao mir, red i rad...
Mada je i kapetan Đurišić svoj govor u Kolašinu završio rečima kako je "želja svakoga Srbina da kraj ovoga rata dočeka u miru, razumevanju i poverenju i sa poslednjim italijanskim vojnikom", stvari su, ipak, stajale drugačije. Samardžić kaže kako nema sumnja da je takva želja postojala, naročito kod jednog mitropolita, ali vojska je radila svoj posao. Opšta Dražina strategija bila je da se Italijani diplomatskim putem prevedu na stranu zapadnih saveznika, a da se u međuvremenu koriste radi odbrane srpskog naroda od drugih, mnogo opasnijih, neprijatelja. U slučaju da ova strategija ne uspe, međutim, Draža je spremao svoje jedinice za opšti napad na Italijane.

ŽENE, PIĆE I STRAH
U IZVEŠTAJU od 24. oktobra 1942. godine, poručnik Vuk Bojović, komandant 1. bataljona Andrijevičke brigade - jedne nelegalizovane formacije - na zahtev svog komandanta analizira stanje u italijanskom garnizonu u Andrijevici, sa preporukama za njegovo najlakše zauzimanje:
"Držanje je njihovo prema narodu proforma prijateljsko, ali u njima narod gleda samo neprijatelja, vrlo su plašljivi i nepoverljivi.
Najslabije njihove tačke su u vojničkom pogledu: žene, piće i strah.
Politički ciljevi u Crnoj Gori su im sledeći: održavanje sandžačkog koridora, radi onemogućavanja veza Crne Gore sa Sr-bijom. U Crnoj Gori održavati svoju bezbednost pomaganjem i zavađivanjem raznih struja."

(NASTAVLJA SE)