Piše: Nebojša Bogunović
TROJICI prvooptuženih - Principu, Čabrinović i Grabežu, nije izrečena smrtna kazna, jer su na dan atentata imali manje od 20 godina, odnosno po austrougarskim zakonima bilu su maloletnici. Umesto najstrože kazne izrečena im je kazna od 20 godina teške robije.
Interesantan slučaj dogodio se sa Gavrilom Principom. NJega je smrtne kazne spaslo jedino slovo u krštenici, odnosno u matičnim knjigama. Naime, prota iz Bosanskog Grahova Ilija Bilbija napravio je slovnu grešku: u crkvenoj krštenici upisao je netačan datum Gavrilovog rođenja - 13. juna 1894, dok je u matične knjige uneo isprava - 13. jul (umesto "l" stavio je "n"). Zbog ovoga je u toku suđenja vođena oštra rasprava između tužica i branioca. Tužilac je tražio da se kao datum Principovog rošđenja prihvati 13. jun, kako stoji u krštenici, što bi značilo da je Princip u trenutku atentata (28. jun) imao 20 godina i 15 dana, odnosno bio punoletan i automatski bi mu sledila smrtna kazna. Sudsko veće nije prihvatilo obrazloženje tužioca, nego je kao datum rođenja prihvatilo podatak iz zvaničnih matičnih knjiga. To je Principa spaslo od najteže kazne.
Trojica osuđenika na smrt - Danilo Ilić, Miško Jovanović i Veljko Čubrilović proveli su poslednje dana "na belom hlebu", pišući pisma porodicama i rodbini, a Veljko Čubrilović, koji je inače bio religiozna čoek pred izvođenje na gubilište čitao je Bibliju.
U zoru 3. februara 1915. godine po hladnom i svežem vrmenu sva trojica su izvedena u dvorište vojnog zatvora, gde su već bila pripremljena vešala. Svi koji su prisustvovali egzekuciji, slažu se u izjavama da su osuđenici, čekajući da im se omča metne na vrat bili mirni i dostojanstveni.
Državni dželat, Alojz Zajfrid, Austrijanac po narodnosti ovako je opisao poslednje trenutke Ilića, Čubrilovića i Jovanovića: "Sa osuđenicima, kojima su skinuli lance još u ćeliji, došao je sveštenik koji je čitao poslednju molitvu. Oni su bili vrlo sabrani i mirni. Kad je ponovo pročitana presuda, koju su mirno saslušali, doša je na red jedan između njih koji je bio onizak. Bio je to Veljko Čubrilović. Kad je stao pod stub, počeo je da skida kragnu i kravatu. Ja sam hteo da mu pomognem, jer je teško otkopčavao, a on mi je mirno dodao: "Nije potrebno, sam ću!" Drugi je bio mršav (Miško Jovanović). I on je bio miran. Treći (Danilo Ilić), koji je kao najkrivlji bio poslednji, bio je takođe vrlo miran i sabran. Jedan od ove trojice - ne sećam se koji - rekao mi je: "Molim vas da me samo dugo ne mučite!" - Ne brinite, ja sam pečen u svom zanatu, neće sve ni sekundu trajati - rekao sam mu".
Na pitanje da li su šta govorili u poslednjem času svoga života, dželat je odgovorio: "Kako da ne, ja sam to bolje čuo nego drugi, jer su doboši lupali. Klicali su protiv Austrije, i to vrlo živo. Šta bi drugo i moglo biti, ta oni su ubili našega cara i mrzili su Austrougarsku. Ja ovdje - kao Austrijanac, koji voli svog vladara - kažem da hrabrijih i mirnijih osuđenika u mojoj praksi nisam imao."
Treba napomenuti da suđenjem madobosancima u Srajevu nije stavljena tačka na represije austrougarskog režima u Bosni i Hercegovini. Održani su sudski procesi i u Banja Luci, Bihaću, Travnikui na njima je osuđeno više desetina lica.
Život Danila Ilića, Veljka Čubrilovića i Miška Jovanovića završen je na vešalima, ali sudbina ostalih osuđenika koji su dobili vrmenske kazne nije bila ni malo bolja. za većinu njih može se reći da su bili "osuđeni na život", život nedostojan ljudskog bića: okovani u lance, koji su bili teški preko deset kilograma, bez dovoljno hrane i vode, mučeni od zatvorskih stražara, molili su Boga da što pre umru. Dokumenti pronađeni posle završetka Prvog svetskog rata koji se odnose na Gavrila Principa, Nedeljka Čubrinovića i Trifka Grabeža pokazuju da su zatvorske vlasti želela da svojim nehumanim psotupanjem i raznim metodama mučenja postignu ono što nisu učinile sudske vlasti: da trojicu prvooptuženih na ovaj surov način usmrte.
Prva trojica optuženih su posle izricanja presude upućeni na izdržavanje kazne u vojni kazamat, koji se nalazio u staroj tvrđavi iz XVIII veka u mestu Terezino u Češkoj. Okovani u teške lance i praćeni od naoružanih vojnika oni su početkom decembra 1914. godine ukrcani u specijalni vagon na Sarajevskoj železničkoj stanici, koji će ih odvesti na put bez povratk.a
U toku putovanja stražari su saznali da je Beograd pao u austrougarske ruke (što se dogodilo na samom početku Prvog svetskog rata) i to trijumfalno saopštile Principu. Po iskazu jednog od vojnika koji su sprovodili osuđenike, on je na to prkosno odgovorio - "Srbija može biti okupirana, ali ne i pobeđena."
Usred zime, koja je te godine bila veoma jaka, osuđenici su stigli u Terezino i smešteni su u hladne, mračne i memljive ćelije. Igrom istorijske slučajnosti, Princip je dobio ćeliju u kojoj je 35 godina raniej tamnovao čuveni bosanski buntovnik Haži Lojo, čovek koi je podigao Muslimane na ustanak protiv austrougarske okupacije.
O prvim Principovim danima u Terezinu veoma se malo zna, jer su ga zatvorske vlasti čuvale pod specijalnim režimom, sa stalno upaljenim svetlom u ćeliji i sa stražarima koji su budno pratili svaki njegov pokret. Tek kada je poznati bečki psihijatar dr Martin Papenhajm dobio dozvolu da dođe u Terezino, kako bi proučavao psihičke promene kod zatovrenika, moglo se saznati nešto više o teškom životu glavnog osuđenika. Prema Papenhajmovim rečima Princip je bio u lošem stanju. Žalio se da mu je uskraćeno jedino zadovoljstvo u životu - čitanje knjiga. Priznao mu je da je hteo da izvrši samoubistvo i to peškirom koji mu je kao jedini od stvari ostavljen u ćeliji. Ubrzo je oboleo od tuberkuloze i prebačen je u zatvorsku bolnicu, gde mu je amputirana desna ruka, zbog tuberkuloznog procesa na kostima.
Jedan drugi lekar, A. Marš izneo je nešto detaljnije podatke o Principovom životu u Terezinu: "kada sam u leto 1916. godine počeo lečiti Principa na hiruškom odeljenju garnizonske bolnice u Terezinu, on je već bio kandidat smrti, živi leš, njegovo do kostiju sasušeno telo pokrivale su mnoge tuberkulozne rane u veličini tanjira.
Sigurno je Princip još pre svoga hapšenja nosio u sebi klicu tuberkuloze, ali su dve godine tamnovanja u kazamatima terezinske tvrđave bile dovoljne da toliko rasplamte to žarište bolesti da se smrt bolesnika mogla očekivati u najkraće vreme. Čim su se pojavili prvi teški simptomi tuberkuloze, preneli su ga u garnizonsku bolnicu, u kojoj je imao istu negu kao i ranjeni ili bolesni vojnici. Nadzor je, doduše, bio veoma strog: jedan vojnik s nataknutim bajonetom stajao je u njegovoj sobi, dvojica su stajali pred vratima, a dvojica su držali stražu ispod prozora, iako je pokušaj bekstvo od strane bolesnika bio isključen, jer bi on jedva mogao da pređe dve stotine metara.
Uprkos strogoj zabrani ma kakvog razgovora s njim, ja sam ipak za vreme lečenja našao više puta prilike da s njim progovorim nakratko. NJemu samome koji nije smeo da piše, čita, niti da ma s kim govori, bilo je pravo olakšanje kada je bar mogao s nekim da porazgovara... U razgovoru sa mnom on nikada nije žalio ono što je učinio, čak i da je mogao da nasluti strahovite posledice atentata - izbijanje svetskog rata. Na crtama njegovog lica pročitala je gotovo svečana ozbiljnost: oči, koje su duboko ležale u svojim dubinama, izgubile su sjaj i plamen, i one bi zasjale na trenutak, kad bi počeo da govori o oslobođenju svoga naroda. Predan strpljivo svojoj sudbini, on se oprostio od svih zemaljskih stvari i svoj skori konac očekivao je sa stoičkom mirnoćom.
Na dobrom nemačkom jeziku pričao mi je mnogo o svojoj porodici i o svom kratkom životu, ali nikada nije spomenuo ljude iz Crne ruke, koji su ga, po mišljenju austrougarske tajne plicije, naveli na to delo.

UMRO U MUKAMA
ZA vreme dvogodišnjeg tamnovanja narasla mu je dugačka brada, tako da je izgledao za deset godina stariji. Kad su mu skinuli bradu, preda mnom se pojavilo jednointeligentno, mladalačko lice, puno izražaja. Vitko i nežno Principovo telo imalo je tipičan tuberkulozni habitus. Kao što sam već pomenuo, grudi su mu bile prekrivene velikim tuberkuloznim gnojnim ranama. Zglob u desnom laktu tuberkuloza je toliko bila uništila da se gornji i donji deo ruke morao da veže srebrnom žicom."
Princip je umro u najtežim mukama 28. aprila 1918. godine, nekoliko meseci pr kapitulacije Austrougarske. Sahranjen je noću između 28. i 29. aprila na mesnom groblju, uz najstrožije mere bezbednsoti i u potpunoj tajnosti.

(NASTAVLJA SE)