Piše: Nebojša Bogunović

IZ sudskih i istražnih spisa se vidi da su za nepun čas posle ispaljenih hitaca na austrougarskog prestolonaslednika, dvojica atentatora dovedeni u policijsku stanicu. Princip i Čabrinović su bili okrvavljeni i u pocepanim odelima. Prema datom iskazu pred istražnim sudijama, njih su zverski tukli policajci i građani koji su se našli na ulici. Posle nekoliko dana uhvaćen je i treći atentator iz beogradske grupe - Trifko Grabež.
Ležeći u memljivoj ćeliji i okovan teškim gvožđem Princip je primetio da u zatvoru muče ljude, masovno dovođene pred isledne organe koji su od njih zahtevali da priznaju učešće u ubistvu Ferdinanda. Nevini ljudi su toliko zlostavljani da su njihovi krici dopirali do ćelije glavnog atentatora.
Grozni prizori mučenja naveli su Principa da se iz sažaljenja odluči na jedan neobičan postupak: zahtevao je od istražnog sudije da se suoči sa Trifkom Grabežom i Danilom Ilićem. U zapisniku sa saslušanja svoj zahtev je ovako obrazložio: "Ispričaću sve sasvim tačno i navesti krivce, i to samo iz tog razloga da ne stradaju nevini ljudi, jer mi krivci bili smo ionako spremni da odemo u smrt. Ali molim da me prije saslušanja sasvim kratko suočite sa Danilom Ilićem i Trifkom Grabežom, kojima ću reći samo dvije-tri riječi. Onda ću sve iskazati. Inače neću ništa priznati, pa makar me ubili".
Na ovakav Principov ultimativni zahtev istražni sudija morao je pristati, jer bi se u protivnom sudski postupak produžio u nedogled, što vlastima nije bilo u interesu. Kada su Ilić i Grabež dovedeni iz svojih zatvorskih ćelija i suočeni sa Principom, saznali su za motive ovog njegovog čudnog postupka. Iz zapisnika o saslušanju to se najbolje vidi:
"Gavrilo Princip privodi se iz zatvora i na odstojanju od osam koraka suočava sa Trifkom Grabežom, kojem kaže: - Priznaj sve: kako smo dobili bombe, kako smo putovali i u kakvom smo društvu bili, da se ne bi naudilo pravednicima.
Tad se iz zatvora privodi Danilo Ilić i, pošto je Trifko Grabež prethodno odveden, suočava se sa Principom, našta ovaj izjavljuje: - Pošto je sud već mnogo saznao, a da bismo spasli nevine, potrebno je da ti sve kažeš, kome si razdao oružje i gdje se oružje nalazi. Na to je Danilo Ilić odveden u zatvor, a i on je rekao, kao maloprije Grabež, da će sve priznati."
Grabež i Ilić, koji dotada ništa nisu priznali, bili su u prvom trenutku začuđeni ovakvim Principovim stavom, ali su kasnije, kako su rekli na sudu, sve to razumeli i saglasili se sa tim. Shvatili su, naime, da ako su oni spremni da se žrtvuju za određenu stvar, to ne mogu da zahtevaju i od drugih ljudi.
Istina, njihova spremnost da pred istražnim organima sve priznaju da bi spasli nevine ljude, imala je i jednu nepredviđenu posledicu: pohapšeni su i neki njihovi saučesnici, koji bez ovoga priznanja ne bi bili otkriveni. U zatvoru su se tako našli svi učesnici i saučesnici u atentatu, osim Muhameda Mehmedbašića.
POHAPŠENI su i oni seljaci koji su beogradskoj atentatorskoj trojci omogućili da od Isakovićeve ade na Drini nesmetano stignu u Tuzlu. Mehmedbašić, kao jedini musliman, koji je neposredno učestvovao u zaveri, uspeo je da pobegne u Crnu Goru, jer je, kako je sam rekao, na glavi nosio fes i zbog toga nije bio sumnjiv policijskim organima.
Posle druge i temeljne istrage, suđenje je otpočelo 12. oktobra, a završilo se 23. oktobra 1914. godine. Pred Veliko veće Vojnog suda u Sarajevu izvedeno je 25 optuženih, među kojima je bilo dosta maloletnika. Sudsko veće su činili stranci: predsednik je bio Luiđi fon Kurinaldi, poreklom Italijan, a sudije Majer Hofman i Bogdan Naumović, prvi Nemac, a drugi Ukrajinac.
Glavna tačka optužbe je bila veoma čudna: Princip i njegovi drugovi su okrivljeni jer su hteli "da Bosnu i Hercegovinu otrgnu od Austrougarske monarhije i da je pripoje Kraljevini Srbiji" i zbog toga su izvršili "potajno ubistvo iz zasjede."
Prisutnim novinarima je palo u oči da su gotovo svi optuženi negirali umešanost zvaničnih vlasti u Srbiji u ovo ubistvo. Gavrilo Princip je i u istrazi i pred sudom izjavio: "Mene niko nije nagovarao na ovo djelo, niti sam sa kim bio u dogovoru." Kasnije je bio još određeniji u negiranju učešća zvaničnih srpskih organa u ubistvo Ferdinanda: "Što se nama hoće sugerisati da je neko bio inicijator, to nije istina. U nama je nikla ta ideja, te smo izvršili atentat." Da bi potkrepio ovu tvrdnju Princip je izneo: "Da oficiri iz vladajućih krugova nisu znali za pripremu atentata, vidi se po tome što nam je Ciganović (koji im je predao oružje - prim. aut.), rekao da ćemo u Srbiji sasvim sigurno biti uhapšeni ako nam vlasti uđu u trag".
Sudsko veće je bilo jako zainteresovano da sazna koji su motivi bili presudni da tako mladi ljudi dignu ruku na austrougarskog velikodostojnika. Gotovo svi optuženi su bili jedinstveni u odgovoru da ih je na ovo delo nateralo teško stanje i patnje njihovog naroda, prouzrokovano samovoljom austrougarskih vlasti.
KAD ga je predsednik Sudskog veća upitao šta podrazumeva pod "patnjom naroda", Princip je odgovorio: "Što je potpuno osirotio, što ga smatraju stokom. Seljak je u bjedi, upropastili su ga potpuno. Ja sam sin seljaka i znam kako je na selu. Zato sam htio da se osvetim i nije mi žao". Zatim je dodao: "Zločinac nisam, jer sam uklonio onog koji je činio zlo". Kao potvrdu takvog stava izjavio je da mu je "žao što je ubio vojvotkinju Sofiju, Čehinju, jer je nije hteo ubiti, budući da je taj hitac bio namenjen Poćoreku, ali da mu nije šao što je ubio austrougarskog prestolonaslednika".
I ostali okrivljeni davali su slične iskaze. Čabrinović je odgovarajući na pitanje predsednika Veća, zašto je bacio bombu na prestolonaslednika Ferdinanda, rekao: "Ja sam precizno nišanio u nadvojvodu da bih ga ubio jer je on... neprijatelj Slovena uopšte, a osobito Srba".
Vladimir Dedijer ističe da su svi prvooptuženi izjavili da im je glavni cilj bio "revolucionarno uništenje Austrougarske i oslobođenje Južnih Slovena". Princip je nekoliko puta izjavio da je on "revolucionar, da mrzi Austriju i da ona treba da bude uništena". Grabež je rekao da Sloveni moraju dobiti prava koja uživaju drugi narodi u Monarhiji, naročito politička prava. Predsednik se upustio u diskusiju sa Grabežom oko ovog pitanja, napomenuvši "da u vojsci ima mnogo Slovena koji se bore za Austrougarsku". Na to mu je Grabež dobacio: "Kad se slovenski vojnici bore za austrijsku stvar, onda su nesvjesna masa". Državni tužilac je na to skočio: "Molim da se to unese u zapisnik, jer ja ću ga zbog toga goniti".
Čabrinović je u istrazi rekao da je "Austrija trula... Sva joj je sila na bajonetima". Vaso Čubrilović je obrazložio da biti nacionalista "znači da se mora boriti da njegov narod dođe na onaj stepen na kojem su i drugi narodi". A kad ga je predsednik, kasnije, upitao na kakvim principima počiva uređenje Austrougarske Monarhije, on je odgovorio: "Mogu kazati to da u Austrougarskoj Monarhiji vladaju Nijemci i Mađari, a Sloveni se ugnjetavaju".
Grabež je nazvao sarajevski atentat "najvećim revolucionarnim aktom koji je izveden u istoriji" i dodao da su on i Princip, u trenutku kad su saznali da će Ferdinand doći u Bosnu", zaključili kako je vreme da Austrija i, posebno, Franja Ferdinand, plate za sve ono zlo koje su naneli Bosni i Hercegovini".
Grabež je, takođe, rekao da Sloveni ne uživaju jednaka prava s drugim narodima, da je njihov kulturni razvitak ugrožen, da nemaju dovoljno osnovnih škola, gimnazija, ni univerziteta. Predsednik je pokušao da opovrgne njegovo tvrđenje, na što je Grabež dobacio: "Što pobijate ono što svaki pošten čovjek misli".


PRESUDE CEREMONIJALNO

POSLE 11 dana, suđenje je okončano 23. oktobra, a presuda izrečena 28. oktobra 1914. godine. Austrougarske vlasti su se potrudile da poslednji dan suđenja i izricanje presude bude ceremonijalni, kako bi javnost stekla utisak da je Sud poštovao sve norme pravne države. Sudije su bile obučene u crna odela, što je, između ostalog, bio znak da će se na ovom procesu izreći i smrtne presude. I, zaista, petorica optuženih osuđena su na najtežu kaznu. To su bili Danilo Ilić, Veljko Čubrilović, Miško Jovanović, Neđo Kerović i Jakov Milović. (Poslednjoj dvojici su u drugostepenom postupku ublažene kazne).

(NASTAVLJA SE)