Piše : Nebojša Bogunović
Nije prošlo ni nepunih deset časova od ovog događaja, a u Sarajevu, Zagrebu i drugim većim mestima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj organizovane su masovne antisrpske demonstracije u znak protesta zbog ubistva austrougarskog prestolonaslednika koje su podstrekivane i usmeravane od vlasti i katoličkih klerikalnih krugova.
U Sarajevu je 28. juna uveče, velika rulja sveta, u kojoj su prednjačili Muslimani i Hrvati, nasrnula na trgovačke radnje, ugostiteljske objekte i stanove, čiji su vlasnici bili Srbi. Povod za okupljanje ”patriotskog građanstva Sarajeva” bio je proglas Gradskog zastupstva u kojem je, između ostalog rečeno: ”Mi osuđujemo zločin i duboko smo potreseni što je atentat izveden u Sarajevu, čije se stanovništvo uvijek pokazivalo vjerno kralju i dinastiji, pa pozivamo pučanstvo da takove elemente koji se daju na ovakove zločine nagovoriti, iz svoje sredine istrijebi. Bit će sveta dužnost pučanstva da tu sramotu opere”.
Bio je to otvoreni poziv na linč koji su, nažalost, mnoge Sarajlije iz muslimanske i katoličke sredine prihvatile. Izliv mržnje prema Srbima na ulicama Sarajeva, jeste prema svedočenju očevidaca bio ”više nego patološki”. Razularena masa je razbijala izloge radnji i kafana, izbacivala stvari na ulice i lomila ih. Iz tekstilnih radnji napolje su izbacivani štofovi, iz knjižara - knjige, iz mesara - meso, a sa posebnom ostrašćenošću su huligani na pločnike istakali iz buradi piće koje je pripadalo ugostiteljima srpske nacionalnosti.
Naš ugledni istoričar i akademik Vladimir Ćorović, ovako opisuje pir razularene gomile u noći 28. juna 1914. godine: ”Noseći pred sobom carsku sliku i neprestano pevajući himnu... pođoše da demoliraju ne samo zgrade srpskih ustanova... nego i srpske radnje i privatne kuće... slaveći taj bestijalni nagon razaranja kao kakvo značajno delo nacionalnog heroizma. Nisu bile pošteđene ni one bedne potleušice u Patkama i Piruši, gde se sirotinja skuplja u po jednoj sobi i gde je sav nameštaj činilo nekoliko drvenih stvari i nekoliko ubogih krpa. Bilo je to uopšte delo najbestidnije i najgrđe surovosti.”
U ovom ostrašćenom bezumlju mase najviše je stradao hotel ”Evropa” (koji i danas postoji), čiji je vlasnik bio Srbin Gligorije Jeftanović. Isto tako, uništena je i ugostiteljska radnja Čabrinovićevog oca.
Vandalsko ponašanje gomile zapalo je za oči i nekim strancima koji su u to vreme boravili u glavnom bosanskom gradu. Dopisnik ”Frankfurter Cajtunga”, na primer, poslao je novinski izveštaj svom listu u kojem je napisao: ”Bio sam svedok kako rulja uništava srpske radnje, jednu za drugom. Policija bi se pojavila tek kada je sve bilo gotovo i kad je gomila krenula u pljačku na neko drugo mesto... Taj ulični ološ upadao je u privatne stanove, uništavajući sve što bi mu do ruku došlo, a odnoseći pri tome sve što je od vrednosti...” Prema tvrđenju Vladimira Ćorovića, konce antisrpskih demonstracija i pogroma u Sarajevu držao je u svojim rukama katolički nadbiskup Josip Štadler. Jedan od vidova represije i zastrašivanja srpskog stanovništva bilo je hapšenje i zlostavljanje ljudi u zatvorima. U roku od 48 časova pohapšeno je preko 200 najviđenijih Srba, među njima najviše je bilo trgovaca, profesora, sveštenika, činovnika i drugih.
Nije bilo bolje ni u Zagrebu. Tamo su, nakon prvih vesti o atentatu, na ulice u centru grada izašle gomile sveta koje su uzvikivale antisrpske parole: ”Dolje Srbi”, ”Dolje srpske sluge”, ”Na vješala veleizdajnici” i slično. Masa je provalila u prostorije ”Srpske banke”, jedne od najuglednijih finansijskih institutcija u Hrvatskoj, čiji su vlasnici i akcionari bili uglavnom Srbi, zatim u prostorije patriotskog društva ”Srpski soko”, redakciju srpskog lista ”Novosti” i dr. Najveće razaranje je doživela pravoslavna crkva u centru grada, u kojoj je razularena gomila uništila sve što joj je došlo u ruke. U svom bezumlju masa je provalila u Hrvatski sabor gde je održavana komemorativna sednica povodom Ferdinandove smrti i sprečila predsednika ovog najvišeg zakonodavnog tela Bogdana Medakovića (oca Dejana Medakovića, bivšeg predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti) da održi govor.
Na Jelačićevom trgu organizovan je veliki miting na kojem je, između ostalih govorio i predstavnik najzagriženijih srbofoba - frankovaca LJubomir Maštrović, koji je u svom govoru pozvao na osvetu austrougarskog prestolonaslednika: ”Ovaj grozni čin je plod velikosrpske propagande”, rekao je Maštrović ”a izvedoše ga Srbi, i to na Vidovdan! Vidovdan je dan srpske osvete a od danas nek bude i dan osvete naše, jer tko se ne osveti taj se ne posveti... i mi ćemo se tog držati, osvetit ćemo hrvatskog prestolonasljednika, osvetit ćemo Hrvatsku”.
Neki istoričari koji su pisali o uzrocima Prvog svetskog rata primetili su da se najžešća propaganda protiv Srba vodila u štampi. Sve je to činjeno vrlo organizovano. Verovatno je dirigentsku palicu ove orkestrirane hajke držao u rukama neko iz vlasti ili klerikalnih krugova, koji je osmišljavao najstrašnije optužbe protiv Srba u želji da baci anatemu na čitav jedan narod. Naslovi i tekstovi iz tadašnjih novina to najbolje pokazuju. U listu ”Hrvatska”, koji je izlazio u Sarajevu, pojavio se 3. jula 1914. godine članak u kojem je zahtevano proterivanje Srba iz Bosne i Hercegovine. Jedna rečenica iz tog novinskog teksta zagovarala, je čak, i genocid: ”Naš narod najavljuje Srbima borbu na život i smrt i progonstvo iz Bosne i Hercegovine.” Ni drugi novinski članci nisu bili blaži. U pomenutom listu pojavio se tekst u kojem je napisano sledeće: ”Srbi su ljute zmije od kojih si tek siguran onda kad im satreš glavu.”
Člankopisci su se izgleda takmičili ko će veću uvredu naneti jednom narodu u Bosni i Hercegovini koji je ostao potpuno nezaštićen. Evo tih primera: ”Oba zločinca su fanatični Srbi (misli se na Principa i Čabrinovića) sinovi onog kletog plemena, koje svuda sije mržnju, klanje i ubojstva, koje gramzeći za vlašću podlo obara pred sobom sve, umišljajući da će time zastrašiti hrvatski narod”. Malo dalje se kaže: ”Ubojico, ime ti je Srbin! I jesi Srbin, prokleto ti sjeme i pleme, što ga je vjetar natruhnuo po našem hrvatskom tlu, da rađa zločin i zlobu, sije neslogu i razbojnički prolijeva krv”.
VeĆ po oprobanom receptu, viđenom mnogo puta u DŽDŽ veku, za sve se okrivljavao nekakav srpski nacionalni program, kao i beogradska štampa: ”Dva su srpska bandita izvršila ono, što je iz dana u dan pripovijedala srbijanska štampa u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Splitu. Provedeno je djelo što je stajalo u programu srpskoga nacionalizma i u programu srpske opozicije u bosanskom saboru.”
Govoreći o dobro orkestriranoj propagandi protiv Srba posle sarajevskog atentata i uoči objave rata Srbiji, istoričar Andrej Mitrović, konstatuje: ”Sve je ovo rađeno po poznatoj logici da onoga koga si rešio da uništiš, najpre treba potpuno da ocrniš. Sve je dobijalo razmere anateme i doista je bilo reči o jednom od prvih primera konstruisanja i ideološko-političke osude, inače čestog metoda u celoj istoriji DŽDŽ veka”.


ZAŠTO NISU DEJSTVOVALI
Trifko Grabež se po svemu sudeći u poslednjem trenutku pokolebao jer je posumnjao u svrsishodnost ovog čina. Izgleda da je tako mislio i Danilo Ilić.
Još jedna stvar je interesovala istražne organe: Zašto Princip i Čabrinović posle izvršenog atentata nisu upotrebili ampule sa cijankalijem. Obojica su odgovorili da su to učinili, ali da otrov nije dejstvovao.
Zašto ostali atentatori nisu dejstvovali, bilo je pitanje na koje su odgovor hteli da saznaju, kako novinari tako kasnije i istoričari. Svaki od petorice mladobosanaca, koji su tog jutra sa pištoljima ili bombama čekali u Apelovoj ulici nadvojvodu Ferdinanda izneo je svoje razloge za neučestvovanje u atentatu.
Muhamed Mehmedbašić je na primer izjavio da mu je Danilo Ilić rekao da bombu baci samo ako prepozna Franju Ferdinanda, a on ga nije prepoznao. Vasa Čubrilović je istražnim organima rekao da nije pucao ”zbog toga što mu je bilo žao vojvotkinje”. Cvetko Popović je na suđenju izjavio ”da nije pucao jer nije imao hrabrosti, i da ne zna što se sa njim tog trenutka dogodilo”.
(NASTAVLJA SE)