Piše : Nebojša Bogunović

OGORČENJE Gavrila Principa i ostalih mladobosanaca na austrougarske vlasti koje su nametnule jednu vrstu kolonijalnog režima u Bosni i Hercegovini, režima čija je osnovna karakteristika bila - političko obespravljivanje naroda i ekonomska eksploatacija, preraslo je kod ovih mladih ljudi u otvoreni bunt, a kasnije u revolucionarnu akciju. Već kao osamnaestogodišnjak, Princip je po sopstvenim rečima akumulirao toliku mržnju prema okupatorskom režimu da je sve češće razmišljao o mogućnosti individualnog terora.
Kada je u Sarajevo stigla vest iz Zagreba da je omladinac Luka Jukić pokušao atentat na hrvatskog bana Slavka Cuvaja, kod Principa je počela da sazreva misao da i on pokuša da ubije nekog iz dinastije Habzburg, ili bar nekog od austrougarskih ministara. Kao pristalica shvatanja da je individualni teror legitiman i jedino mogući vid otpora prema stranim zavojevačima i eksploatatorima, mladi Gavrilo je, po sopstvenom priznanju, već od početka 1912. godine razmišljao da izvrši atentat na vrhovnog poglavara Bosne i Hercegovine, generala Oskara Poćoreka, predstavnika najmilitantnijeg dela austrougarske političke elite i velikog srbomrsca. Ovu nameru nije mogao da ostvari jer je ubrzo otišao u Beograd da nastavi školovanje.
Misao da puca na austrougarskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda iskrsla je u Principovoj glavi tek kada je polovinom marta 1914. godine u bečkom listu “Di Zeit”, koji je neko prokrijumčario iz Zemuna u Beograd, pročitao da nadvojvoda dolazi u zvaničnu posetu Sarajevu. Verovatno je Princip učvrstio ovu svoju odluku kada je saznao za razloge Ferdinandove posete, koji su naširoko komentarisani u srpskoj prestonici. Smatralo se, naime, da nadvojvoda dolazi u Bosnu iz sledećih razloga: vojnih - kako bi manevrima dva armijska korpusa u blizini granice sa Srbijom pokazao političkim i vojnim krugovima u Beogradu, koji su trijumfovali posle dobijenih balkanskih ratova, da Austrougarska neće sedeti skrštenih ruku, ako bi oni imali kakve pretenzije prema Bosni, političkih - da bi pred svetom pokazao da je Bosna i Hercegovina posle aneksije postala neotuđivi deo Austrougarske monarhije, i najzad ličnih - da bi svoju ženu Sofiju, koja nije poticala iz visokih aristokratskih krugova i kraljevske familije, predstavio pred međunarodnom javnošću kao buduću austrougarsku caricu.
SVOJU čvrstu nameru da ubije naslednika carskog prestola, Princip je prvo hteo da saopšti Nedeljku Čabrinoviću. Zbog toga ga je pozvao u mali park na Obilićevom vencu (pored današnjeg restorana “Proleće”) i upitao da li on želi da učestvuje u ovoj akciji, pošto je za njeno uspešno sprovođenje potrebno angažovati više ljudi. Kada je Čabrinović dao pristanak, dva mlada čoveka su se zaklela da će svoju nameru sprovesti u delo, bez obzira na opasnost koja ih očekuje, kao i žrtvu koju moraju podneti. Princip je nameravao da još jednog svog druga uključi u ovu akciju. Odlučio je da to bude Trifko Grabež, sa kojim je zajedno stanovao. Bez obzira na to što je Grabeža smatrao za “suviše plemenitu osobu” koja možda neće shvatiti “značaj ovoga čina”, Princip ga je upitao da li odobrava atentat i da li je spreman da u njemu učestvuje. Kada je i od njega dobio pozitivan odgovor, Princip je zaključio da je formiranjem ove trojke okončan prvi ali najpresudniji deo rizične akcije.
Interesantno je da je Princip, u vreme priprema za izvršenje svoga nauma bio, prema svedočenju ljudi sa kojima je dolazio u kontakt, u napetom psihičkom stanju, koje bi se moglo okarakterisati kao “uzavrelo borbeno nadahnuće”. Jedan od njegovih tadašnjih prijatelja Dobrosav Jevđević (četnički vojvoda za vreme Drugog svetskog rata), kaže da je “Gavro često citirao sledeće Ničeove stihove:
‘Ja znam odakle sam
Nezasit kao plamen
Žarim i izgorevam samog sebe
Sve što god obuhvatim zasvetli
Sve što iza sebe ostavim ugljenisano je
Plamen sam bio i ostao’”
Trojica mladića iz Bosne lako su donela “sudbonosnu odluku”, ali realizacija njihovog plana išla je nešto teže: trebalo je nabaviti oružje i sa njim se bezbedno domoći Sarajeva. Principu je u jednom trenutku kao spasonosno rešenje sinula misao da bi mu u njegovim namerama mogao pomoći neki Milan Ciganović, koji je jedno vreme stanovao u istoj kući gde i on, i koga je dobro poznavao. Ciganović je bio poreski službenik, rodom iz Bosanskog Petrovca, koji je važio za jednog od najistaknutijih komita, odlikovan “Zlatnom medaljom za hrabrost”.
Princip nije znao da je Ciganović u tesnim vezama sa majorom Vojinom Tankosićem, komandantom četničkih odreda iz balkanskih ratova, a preko njega i sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, načelnikom Obaveštajne službe Generalštaba i jednim od najistaknutijih ljudi u tajnoj organizaciji “Ujedinjenje ili smrt”. Pokazalo se da je Ciganović bio pravi izbor jer je trojici zaverenika obećao da će im nabaviti oružje, kao i novac, koji im je bio potreban za podmirenje putnih troškova do Sarajeva. Međutim, kada je bivši komita saznao da mladići nisu služili vojsku, zahtevao je od njih da se obuče u rukovanju sa pištoljima i bombama. Zato ih je odveo na Topčidersko strelište, gde su vežbali da gađaju razne predmete na odstojanju od 60 i 200 metara, kao i da aktiviraju ručne bombe. Prema tvrđenju Grabeža, “najbolji u obuci bio je Gavrilo, koji je metu na rastojanju od 200 metara pogodio šest puta, a trčećim korakom dva puta”.
POSLE uvežbavanja u Topčideru, Ciganović je zahtevao da mladići odu kod majora Tankosića, kako bi se i on uverio u njihovu spremnost za izvršenje zadatka. Princip je odbio da ide, jer je još pamtio da ga je bivši komandant komitskih odreda odbio da primi u dobrovoljce za vreme Balkanskih ratova, a Čabrinović je bio zauzet na poslu u Državnoj štampariji. Kod Tankosića je otišao samo Grabež i u omanjoj kući na Vračaru upoznao je legendarnog četničkog vojvodu i jednog od najaktivnijih ljudi u tajnoj organizaciji “Ujedinjenje ili smrt”, koji je trojici mladića zaželeo sretan put za Sarajevo.
Kada su sve pripreme bile završene, Ciganović je 27. maja uveče, dan pre njihovog odlaska u Bosnu, u jednoj kafani na Zelenom vencu atentatorima predao četiri pištolja sa četiri rezervna šaržera i šest ručnih bombi, kao i izvesnu sumu novca. Tom prilikom im je predao i bočice sa cijankalijem, što je predstavljalo jasnu poruku da se zadatak mora izvršiti po cenu života.
Sa oružjem, novcem i pismima za pogranične organe, Princip, Čabrinović i Grabež ukrcali su se na lađu sa kojom su stigli u Šabac. U tom gradu su se javili kapetanu Radetu Popoviću, koji je bio šef vojne obaveštajne službe na granici i predali mu pismo koje mu je uputio Ciganović. Popoviću je bio nadređeni starešina major LJubomir Vulović, a ovome pukovnik Apis (treba napomenuti da su pukovnik Apis i major Vulović na poznatom Solunskom procesu, 1917. godine, osuđeni na smrt i streljani, između ostalog, i zbog umešanosti u Sarajevski atentat).

ZAOBILAZILI ŽANDARMERIJU
RADE Popović je Principa i njegova dva druga uputio u Loznicu, gde ih je sačekao granični finans Rade Grbić, koji je obavljao i obaveštajne poslove na granici sa Bosnom. Pod zaštitom mraka on je trojicu mladobosanaca prebacio do Isakovića ade na Drini i tu ih povezao sa Jakovom Milovićem, koji je, takođe, obavljao delikatne poslove za srpsku vojnu obaveštajnu službu u Bosni. Uz pomoć Milovića oni su peške stigli do kuće Mitra Kerovića u selu Tobut, gde su i prenoćili. Sutradan u ranu zoru su sa Mitrovim sinom Neđom nastavili u seljačkim kolima put za Tuzlu. Po jakoj kiši i velikom blatu, izbegavajući susret sa policijskim patrolama i zaobilazeći žandarmerijske stanice, jedva su stigli u ovaj grad.
(NASTAVLJA SE)