Piše: Nebojša Bogunović
OVE godine se navršava devet decenija od sarajevskog atentata i objave rata Srbiji. Ta dva događaja označila su početak velike ratne kataklizme, koja će odneti 12 miliona ljudskih života. Prvi svetski rat, potpuno je izmenio političku kartu Evrope: srušena su tri velika carstva - nemačko, austrougarsko i rusko, a rođene su nove države, među kojima i Jugoslavija.

Hici mladog Gavrila Principa, koji su ispaljeni 28. juna 1914. godine, na obali Miljacke u Sarajevu i koji su usmrtili prestolonaslednika Austrougarske nadvojvodu Franju Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju bili su, nažalost, povod, ali ne i uzrok ovom ratu.

Upravo oko pitanja, da li je atentat na austrougarskog prestolonaslednika i njegovu ženu bio neposredni uzrok ratnom požaru na početku 20. veka, lomila su se koplja među mnogim istoričarima. Zavisno od toga da li su pripadali pobedničkoj ili poraženoj strani u ovom ratu, autori istorijskih dela formirali su svoje stavove u vezi sa njegovim uzrocima i posledicama. Austrijski i nemački pisci istorijske literature bili su uglavnom skloni da svu krivicu za rat prebace na bosanske nacionalne revolucionare, kao i srpsku vladu, dok su trezveniji i objektivniji istoričari smatrali da su uzroci Prvom svetskom ratu mnogo dublji i da se oni ne mogu tražiti samo u činu ubistva astrougarskog regenta i regentkinje u Sarajevu.

Objektivniji pisci istorijskih dela o ovom ratu slažu se u tome da njegove uzroke treba prvenstveno tražiti u imperijalističkim ciljevima tadašnje Nemačke i Austrougarske i njihovoj težnji da sprovedu plan "Drang nach Osten" (prodor na istok). Pucnji Gavrila Principa, bili su po njihovom uverenju samo zgodan povod da se pristupi realizaciji ratnih ciljeva ovih dveju carevina.

PREMA tvrdnji istoričara Vladimira Dedijera mnoga istorijska dokumenta o ovim događajima su za vreme Prvog i Drugog svetskog rata sklonjena ili nestala, tako da i danas postoji mogućnost da se njihovim pronalaženjem kockice ovog kompleksnog istorijskog mozaika ponovo slože i baci nova svetlost na uzroke velike ratne tragedije.

Atentat u Sarajevu podstakao je mnoge domaće i strane autore da sa većom ozbiljnošću pristupe proučavanju istorijskih okolnosti koje su uslovile dramatične događaje o kojima je reč. Jedna od tih okolnosti, svakako je opšte stanje u kojem se nalazila Bosna i Hercegovina pre i posle austrougarske okupacije (1878) i aneksije (1908).

Nalazeći se u samom epicentru jednog od "najtrusnijih geopolitičkih područja" Evrope i Balkana, Bosna je posle viševekovnog života u "tamnom vilajetu" Otomanskog carstva, tek krajem 18. veka počela da privlači pažnju velikih evropskih sila. Primetivši početne znake političke, vojne i ekonomske agonije turske imperije, te sile, a naročito Austrija i Rusija, htele su, pre nego što "bolesnik na Bosforu" sklopi oči, da se dogovore o sudbini njegovog nasleđa u Evropi. Sa takvim namerama su se dve moćne evropske ličnosti toga vremena - ruska carica Katarina Velika i austrijski car Josif Drugi, sin čuvene Marije Terezije, susreli 1787. godine u poznatom crnomorskom letovalištu na Jalti, da odluče o sudbini evropskih teritorija turske carevine. Tom prilikom je doneta jedna od onih sudbonosnih istorijskih odluka, koja se u diplomatskom žargonu zove "podela interesnih sfera", pri čemu dva suverena nisu uvažavala legitimna prava naroda koji su živeli na Balkanu, nego su vodili računa isključivo o svojim imperijalnim interesima.

Prilikom tog susreta odlučeno je da zapadni deo Balkana, uključujući Bosnu i Hercegovinu bude interesna sfera Austrije, a istočni deo Rusije. Bez obzira na to što se u Petrogradu znalo da u Bosni živi veliki deo srpskog naroda, ruski dvor je, zanemarujući interese svoje pravoslavne braće, želeo pre svega da se domogne istočnog dela Balkana, na kojem se nalazio Carigrad i bosforski moreuz, te vekovne težnje ruskih careva.

DOGOVOR Katarine Velike i Josifa Drugog, sticajem niza istorijskih okolnosti, tada nije realizovan, ali je na sastanku u Jalti povučena zlokobna linija podele sfera uticaja na Balkanu, koja će decenijama zagorčavati život narodima u ovom delu Evrope.

Ako se dogovor ruskog i austrijskog suverena nije mogao ostvariti u tom trenutku, prva prilika za njegovu realizaciju iskrsla je izbijanjem Bosansko-hercegovakog ustanka, 1875. godine. Dižući ovaj ustanak, i boreći se za svoja nacionalna i socijalna prava, srpski narod nije ni slutio da je ovom pobunom protiv turskih feudalaca i osmanlijskih vlasti pokrenuo jedan sudbonosan istorijski proces koji je započet s dva srpsko-turska rata i jednim rusko-turskim (1876-1878), a završen Berlinskim kongresom. Fatalnom igrom istorijskih okolnosti, bosansko-hercegovački ustanici su se oslobodili turskog ropstva, ali im je nametnut novi jaram u vidu austrougarske okupacije.

Berlinski kongres, koji je pompezno otvoren 13. juna 1878. godine i na kojem su se okupili predstavnici Nemačke, Austrougarske, Engleske, Francuske, Italije, Rusije i Turske, bio je značajan za Evropu, ali koban za narod Bosne i Hercegovine. Evropski moćnici, među kojima su glavnu reč vodili nemački kancelar Oto fon Bizmark i engleski premijer Dizraeli, odlučili su da Austrougarska okupira Bosnu i Hercegovinu. Mada se ovakva odluka pravdala nesposobnošću Turske da posle Bosansko-hercegovačkog ustanka zavede red na ovom području, kao i potrebom da to učini civilizovana Austrougarska, na videlo su iskrsli i drugi motivi kojima su se rukovodili evropski ministri.

U prvom redu, to je bio strah od Srbije i mogućnost da se istoimeni narod sa obe strane Drine - ujedini. Dokumenti Berlinskog kongresa nedvosmisleno pokazuju da je austrougarski ministar inostranih poslova Julijus Andraši, obrazlažući predlog da Austrougarska okupira Bosnu i Hercegovinu, stidljivo ukazao na strah od Srbije i Crne Gore, koje su odlukama Berlinskog kongresa postale nezavisne države i čije su se granice približile.

"Carska i kraljevska vlada morala je da obrati veliku pažnju na geografsku situaciju u kojoj bi se našla Bosna i Hercegovina zbog teritorijalnih promena koje bi usledile nakon nove demarkacije Srbije i Crne Gore. Efekat približavanja granica ove dve kneževine na putevima koji vode ka istoku biće presudni za privredne interese Monarhije", istakao je Andraši.

ENGLESKI ministar inostranih poslova lord Solzberi bio je mnogo otvoreniji. On je rekao da je: "Geografski položaj Bosne i Hercegovine od velikog političkog značaja. Ako bi znatan deo ove provincije pao u ruke susednih kneževina (Srbije i Crne Gore), došlo bi do stvaranja lanca južnoslovenskih država, koje bi se protezale gotovo preko celog Balkana. Svojom vojnom snagom, one bi ugrožavale teritorije koje leže južno od njih (misli se na Dalmaciju). Takvo stanje stvari bi, bez sumnje, predstavljalo veću pretnju nezavisnosti Turske, nego bilo šta drugo. Vrlo je verovatno da bi se ova opasnost pojavila ako bi se prepustilo Turskoj da brani ove dve udaljene provincije (Bosnu i Hercegovinu)".

Predsednik engleske vlade lord Dizraeli, mada poreklom Jevrejin, održao je govor, koji je i po onovremenim kriterijumima odisao rasnom netrpeljivošću. On je rekao: "Ako Kongres ostavi ove dve provincije (Bosnu i Hercegovinu) u stanju u kojem se trenutno nalaze, bićemo svedoci pojave dominacije slovenske rase, rase koja je slabo raspoložena da ceni druge. Treba imati na umu da predlozi koje je dao lord Solzberi nisu dati u interesu Engleske, već u interesu mira u čitavoj Evropi".

BIZMARK I - SILA
PREDSEDAVAJUĆI kongresa nemački kancelar Bizmark podržao je austrougarske i engleske delegate sledećim rečima: "Nemačka, koja nije direktno zainteresovana za pitanje istoka, ipak se pridružuje želji da se okonča ovo stanje stvari, koje, ako se produži, može izazvati nove nesuglasice između evropskih vlada. Opasno je imati iluziju da se situacija može popraviti ako se u Bosni i Hercegovini sprovedu reforme preko postojećih institucija. Samo jaka sila, koja raspolaže dovoljnim snagama, mogla bi da uspostavi red i obezbedi budućnost ovom stanovništvu." Bizmark je očigledno mislio na Austrougarsku i njenu misionarsku ulogu na Balkanu.
(Nastavlja se)